Translator

14.1.10

Божићна посланица Његовог Блаженства г.г. Хризостома Архиепископа Атинског и целе Јеладе Председавајућег Архијерејског Синода Цркве ИПХ Грчке



ЦРКВА ИПХ ГРЧКЕ, Свештени Синод, у Атини 10. 12. 2009.

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ГОДИНЕ СПАСЕЊА 2009.
Свој пуноти Цркве


Поводом светлог и спасоносног за свет празника Божића, шаљемо топли очински благослов.

Бог се показао свету у телу на Земљи, према светом Павлу, човечанство је уздигнуто са земаљског на небеско. Све створено се радовало великом и необичном чуду, о којем су говорили Пророци и које се испунило у Витлејему јудејском.

Очекивања народа која су се показала свету на овај дан и предсказање мудрог Сократа као представника паганског света: “Остаћете да снивате, осим ако вам Бог, који брине за вас не пошаље друго“

У тројици мудраца, тај део човечанства који се клања створеном пре него Богу Створитељу, који су са поштовањем пред ноге новорођеног Христа источили веру пагана кроз даровани тамјан, злато и смирну и прославили новорођеног Бога, Цара и Човека.

И зато, видећи ово, хајде да ми, који Христу припадамо, хармонично прославимо са много захвалности: „ Сви су данас испуњени радошћу, Христос је рођен од Дјеве.“

Небеса и земља се радују данас што примају свог Створитеља као човека; чуде се у усхићености љубављу испуњеном смирењу Божијем, који је чак узео обличје слуге да спасе Адамов род.

Запевајмо, зато, у блиставој радости, заједно са нашим Оцима: “ Христос се рађа - прослављајте! Христос са небеса - сусрећите! Христос на земљи - узвисите се!“
Драги свечари (празникољупци), сусретнимо разумно Великог Посетиоца и Искупитеља и славимо га са Ангелима Витлејемским: „Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима добра воља!“ сведочећи неописиво чудо испуњења Вишње воље: „кад дође испуњење дана“ и „чудна и величанствена тајна! Пећина је небо, Дјева трон херувимски“.

Богомнадахнуте песме исказују величанство Мајке Божије у мало речи: “О необјашњиво чудо! Ти си млеком хранила Господа.“

Богородица Марија је збиља необјашњиво чудо, повезујући Небеса и Земљу својим дететом, као лествица спасења која човечанство узводи на Небо. Зато људски род има велику обавезу, неиспуњиву кроза све векове, да буде Њој безгранично захвалан.

Али, зауставимо се начас у овој васељенској радости. Неопходно је да обратимо пажњу на тамну страну наших дана: удаљавање људи од Бога у начин живота који је гори од оног у пре-Хришћанско време. А додатак на све ово је Богу гнусно изгнанство Свете Православне вере из Цркве!

Издајство које се јавља из покушаја уједињења са папистима, нажалост, има своје порекло у црквеној власти која се сматра највишом: у Богом-постављеном представнику Васељенског Трона и његовим јерарсима-сарадницима . На страну чињеница да онај ко није у Православној вери није ни Хришћанин.

Драги сасвечари,
Дошло је време да се наша света борба за нашу вољену и неупрљану Православну веру испуни. Подмукли циљеви календарске реформе из 1924. године су се јасно показали; да нису учињени због хронолошке тачности, већ као увертира у издајство које се дешава у наше време. Ранија упозорења наших отаца тиме су се показала истинитим: „Полатинише нас!“

Благословени су они који ће у дан Страшног суда на својим челима јасно носити златним словима исписане речи „Православље и Правоживље“. Њима су Небеска врата отворена, као онима који се боје Бога и испуњавају Његове свете и истините заповести.

У том смислу сматрамо се, са свог привилегованог места , срећним пастирима свога побожног и благочестивог стада, иако можда малог, јер пошто се према Оцима, посебно према Светом Максиму исповеднику: „Црква не исказује у количини верника, него у истинитој вери макар у њој било свега неколико Православних Хришћана“.

Зато, радујте се драги моји сасвечари и будите јаки у Господу и у моћи његовог величанства. Молите се Спаситељу, преклињући на овај велики и светли празник: за помоћ свише у борби коју нам је наменило Свето Провиђење; за победничку завршницу наше свете борбе против злославних разбојника.

Примите моје понизне жеље за ново 2010. лето Господње, за мир са неба и здравље за све вас, духовно и физичко, уз празнични поздрав:

Христос се роди, Наш Спаситељ и Искупитељ!

Ваш неуморни молитвеник пред Господом
Архиепископ Хризостом Атински


линк

Божићна посланица Високопреосвећеног Тихона, Архиепископа Омског и Сибирског, Председавајућег Архијерејског Синода Руске Истински Православне Цркве


Христос се роди!
Христос раждается прежде падший возставити образ.

Драга у Господу сабраћо Архипастири, часно свештенство, у Христу ђаконство, ви који монахујете, браћо и сестре!

Ево наступио је дуго очекивани дан Рођења Христовог, Божић, који нас је све сабрао у храмовима Божијим, ујединио молитвом и божићном радошћу. Затворивши за собом двери храма ми као да смо ступили у други свет, где људи радосно и чисто, једним устима са Анђелима, узносе хвале Христу и Богородици; као да смо се на тренутак нашли у Витлејемској пећини и заборавили на то у какво време и у каквом свету живимо.
Но, богослужење је завршено и ми сада поново отварамо двери храма како бисмо ушли у савремени свет, где ћемо и нехотице морати да гледамо и слушамо све оно што се око нас догађа, а што има тако мало везе са данашњим слављем. Свет се радује својим радостима, грми својом музиком, увлачи у вртлог страсти. А ми усред свега тога живимо, посматрамо тај свет, његова бука и његова спољашња привлачност утичу у извесној мери и на нас. Ми смо у контакту са људима који нас окружују и запањени смо пред размерама провалије која лежи између радости овог света и божићне или васкршње радости православног хришћанина. Ужасавамо се и тугујемо због тога што су наши ближњи понекад тако далеко од истинске радости, мада је она ту, на дохват руке – само подигни очи ка небу и од срца уздахни: "Господе, помилуј!"
У Откривењу светог Јована Богослова постоје следеће речи које се односе на последња времена: "Ко чини неправду нека још чини неправду и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду и ко је свет нека се још освећује" (Отк. 22,11). То је једно од обележја последњих времена – јасно одвајање између људи, као да се река раздваја на два тока који одлазе сваки на своју страну.
Таква се подела данас одвија пред нашим очима. На једном крају је Црква са својом светошћу, док се на другом губи било каква представа о честитости, некористољубивости, искрености, целомудрености... Некакав страшан, невероватан разврат.
Ми не можемо а да не приметимо да се свет све више удаљава од Бога. Ако су се људи раније делили на верујуће и атеисте, сада се раширила равнодушност према вери у Бога. Борбени атеизам готово да се више не може срести, али равнодушности има колико год хоћеш. Људи су навикли да изналазе компромисе са сопственом савешћу: они нити верују, нити поричу Бога – једноставно не размишљају о томе, не покушавају да разреше тај проблем у себи. Такав живот је веома лагодан, јер ни на шта не обавезује; али он истовремено унижава образ Божији у човеку и своди човека на раван бесловесне животиње која се не труди да разреши проблем личног спасења, него су све њене бриге усмерене на то да задовољи примитивне инстинкте.
Незаинтересованост представља духовну смрт, коју Бог строго осуђује у Откривењу Апостола Јована Богослова: "Пошто си млак, и ниси ни врућ ни хладан, избацићу те из уста Мојих..."
Бог је створио човека и обдарио га је разумом. Разум је човеку дат не зато да би могао да заобилази питање постојања Божијег, него напротив – да би могао да се замисли над тим, и да у себи реши проблем спасења и вечног живота, да трага за непролазном радошћу постојања, да тражи непрестану љубав. Зато је човеку дата и слободна воља: да мисли, да трага, да се учи на својим погрешкама, и као резултат свега тога – да би могао да буде уверен у сопствени избор.
Потрага за истинском радошћу и истинским смислом живота доводи нас до мисли о томе како је недовољно само објаснити себи истинитост хришћанства, назвати се православним, донекле се држати црквених правила и не чинити то што она забрањују... Но, поред тога потребно је још нешто. Потребно је да човек буде свестан не само да га је Бог створио и да га посматра с висине, него и да научи да општи са Богом, да прими Бога у себе, да се уподоби Богу и сједини с Њиме. Само у томе је извор истинске радости, само у томе је смисао живота, о чему сведочи хиљадугодишњи опит отаца – подвижника побожности Православне Цркве. Богу нису потребни богати храмови или раскошни празници, њему је потребан само наш одговор – узвратно осећање на Његову љубав према нама. Сећате ли се шта је Христос одговорио неком књижевнику који је пожелео да иде за Њим? Рекао му је да Он, Христос, нема где главу да склони. Није ли тако и са нама, када изјавимо жељу да примимо Господа у своје срце, али Он у нашем срцу не налази место где главу да склони. Наше срце је пуно свега што му удахне свет, свега што ми примамо у срце из света, и Господу ту не преостаје ништа сем сасвим малог угла – у нашем срцу нема узвратног осећања према Богу, оно није способно да воли...
Нека брига о припремању срца за примање Господа постане наше свагдашње дело. Нека мисли о Богу, о Његовом Промислу, о смислу живота, о задобијању љубави, постану наше свагдашње мисли. Нека то што себе називамо православнима буде повезано не само са испуњавањем правила, него и са дубоким схватањем суштине Православља, са расуђивањем и са мудрошћу, јер због тога нам је Господ и дао разум, као и слободу мисли и деловања. Нека се наше срце испуни непрестаним славословљем и благодарношћу Творцу због живота који нам је даровао, нека се испуни оним осећањима која створење уподобљавају Творцу: љубављу, милошћу, разумевањем, састрадавањем, пажњом према ближњима, бригом о другима, жељом да се опрости и помогне. Нека Православље за нас постане не нешто спољашње, не само систем забрана и обавеза, него наше унутрашње биће, источник радости за нас саме и за наше ближње. Тек тада унутар нашег припремљеног срца догодиће се оно што се пре две хиљаде година догодило у витлејемској пећини – родиће се Христос.
Ако се то догоди, онда, кад се након службе отворе двери храма и изађемо у свет, ми ћемо у своме срцу сачувати Оваплоћеног Христа. Божићно славље се за нас неће завршити са крајем богослужења и изласком из дома Господњег. Ми ћемо га изнети у свет и пронећемо га као свећу по том свету, светлећи не само себи, него и другима, дарујући радост и својим ближњима. А они ће, кад виде наша добра дела и наша радосна срца, такође почети да прослављају Оца нашег небеског, по речима Спаситеља. Наше срце тако неће моћи да прими у себе пусте обмане света, јер је преиспуњено љубављу Божијом.
Сад кад је Христос у срцу, свет око нас, свет који у злу лежи, није нам више тако страшан – ми смо у стању да разликујемо оно што је у њему добро од зла и нећемо подлећи искушењу, а у људима који нас окружују моћи ћемо да видимо Образ Божији. Више нећемо тако болно осећати границу између храма и света, јер ће са нама и у нама непрестано бити Христос, па ћемо у себи да осетимо снагу за живот у савременом свету, јер тако је благословио Господ.
Све је ближе Други долазак Христов, све су јаснији његови предзнаци. Нашој Цркви, и са Њом свима нама, Њеним чедима, предстоји пролазак кроз многа тешка искушења, која су у ово лукаво време посебно суптилна, подла и смртоносно опасна. Али уз помоћ Божију, носећи у срцима данас рођеног Богомладенца Христа, ми ћемо пронаћи своје место у овом свету, место где ћемо служити Богу и ближњима. Можда ће наша незлобивост, наша добра дела и пажња коју указујемо ближњима учинити овај свет макар мало чистијим и продужити бар на кратко његово постојање.
Радујмо се у данас рођеном Спаситељу, очишћујмо и припремајмо наша срца за Њега; искрено служимо Богу, па ће та служба постати извор непролазне радости за нас и за наше ближње!
Амин!

+Тихон
Архиепископ Омски и Сибирски
Председник Архијерејског Синода
Руске Истински Православне Цркве