Translator

30.4.12

КРСТ И КРУНА





ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

ДРАЖА НА СУЂЕЊУ








   Пре него што ту идеју одбацимо као испразно маштање, хајде да поближе размотримо дубоку везу између Крста и Круне, Православне Цркве и Православног Царства.

   Крст је символ истовремено и победе хришћанства и основних хришћанских добродетељи – смирења, љубави и самоодрицања, при чему ово последње служи за достизање првог. И мада се хришћанске добродетељи могу упражњавати у било каквим околностима и под било каквим режимом, укључујући и антихристов, ипак, огањ Духа Светога ће се угасити у многим душама које подлегну слабости и палом стању људске природе, ако Његова дела не буду подржана од стране хришћанске државе, хришћанским законодавством. И обрнуто, ако Крст царује у срцима довољно широког круга људи, онда утицај квасца Духа може да нарасте и да у хришћанском правцу усмери чак и оно што представља најокорелији и најнепоправљивији део друштва – његову политичку структуру и политичку филозофију. Управо то видимо у време првог хришћанског цара, Светог Константина и његових наследника. Сила римског хришћанства, делујући одоздо, сломила је калуп римског паганског друштва и трансформисала његов централни антихришћански елемент, култ императора, “pontifex maximus-а”, у хришћански систем “симфоније” црквене и државне власти, под врховним господством Христовим. Наредни хришћански цареви су у Духу Христовом и ради спасења свих својих поданика увели хришћански законодавни систем, чији је основни принцип био тај, да ни на који начин не треба да противречи црквеном законодавству, него пре да га подржава. Јединство државе представљало је одраз најдубљег јединства Цркве којим се надахњивало; баш онако како Бог управља Својим Царством на небесима, тако су цар и епископи управљали Његовим царством на земљи – по узору на Његово небеско Владичанство. Цар Јустинијан је то виђење изразио у својој VI новели (из 535. год.) на следећи начин: “Постоје два највећа дара која је Бог по Својој љубави даровао свише човеку: свештенство и царско достојанство. Прво служи божанском, док друго усмерава и управља људска дела; оба међутим потичу из истог извора и украшавају живот човека. Одатле ништа не треба да буде такав извор брига за цареве, као достојност свештенства, будући да је то за њихово добро, да ови непрестано моле Бога. Јер ако је свештенство у свему беспрекорно, ако поседује смелост пред Богом, и ако цареви праведно и благоразумно управљају државом која је поверена њиховом старању, онда ће уследити свеопшта хармонија (у грчком оригиналу: симфонија) и свакојаки ће благослови бити даровани људском роду”.

   Ово виђење засновано је на веровању да монархијом, ништа мање него Црквом, управља Промисао Божији. Као што је цару Јустинијану писао папа Јован II: “Срце је царево у руци Божијој и куда год хоће Он га савија (Прич. 21,1). Ту лежи темељ твога царства и снага твоје власти. Јер мир Цркве и јединство вере узносе свога виновника на висину и задржавају га тамо у миру и срећи. Сила Божија никада не понестаје ономе ко штити Цркву од зла и мрља раздора, јер је писано: Када праведан цар седи на престолу, ниједно зло неће га задесити (Прич. 20, 8)”.

   Симфонија власти може да функционише све док већину популације чине истински хришћани који желе да она функционише. Она почиње да се руши онда када: (а) значајан део становништва верује другачије и спреман је да предузме револуционарну акцију како би ту симфонију уништио (нпр. сиријски, коптски и јерменски монофизити у Византији VI-VII века, или Јевреји и Пољаци у Русији XIX века); (б) када је сам владајући слој заражен јеретичким учењем (нпр. цареви-иконоборци у Византији у VIII-IX веку, или образовани слојеви у Русији у XIX веку); или (в) када је царство нападнуто споља, услед издајства од стране једног или другог од тих стубова друштва (нпр. Фераро-Фирентински лажни сабор 1439. године, или принудна царева абдикација 1917).

   Оваква симфонија представља образац хришћанског друштва, који је очигледно био угодан Божанском Промислу ради спасења рода хришћанског; јер је до 1917. године већина православних хришћана живела или у Византијском или у Руском царству, или у некој од мањих краљевина – као што су православна Енглеска или Француска (пре раскола), односно Србија или Грузија – које су биле уређене према византијском моделу.

   Као што секуларна демократија и нацистички фашизам представљају обрасце друштва устројеног на одређеној филозофији живота, тако је и са хришћанском симфонијом власти. Њена филозофија полази од претпоставке да је стварни владар света и свега у њему – Бог. Онај део света који признаје ту власт представља Цркву Христову, док су остали, свесно или несвесно, бунтовници против Бога (упореди: Мт. 22,1-14).

   Стога, како је посебно јасно видео патријарх Никон Московски, хришћанско друштво по идеалу требало би да тежи поистовећењу са Црквом, у којој је све потчињено Божијем господству, а циљ увек представља спасење душа.

   Међутим, то поистовећење хришћанског друштва и Цркве овде на земљи може се достићи само приближно, а никада у потпуности. У пракси је увек било и биће ствари које се налазе изван канонских права епископа, као што је управљање нехришћанима, вођење ратова или сакупљање пореза. То припада ћесару; то су послови државе, а не Цркве.

   Осим тога, уколико се Божија власт заиста сматра за свеобухватну, онда политика такође треба да буде ако не формално потчињена Његовом Царству – Цркви, онда у сваком случају да буде вођена у сагласју са њом и подвргнута њеном утицају. Другим речима, појам какав је хришћанска политика може и треба да постоји. А тај идеал постаје реалан ако је сам монарх – хришћанин и верно чедо Цркве.

   На Западу је модерно да се подржава одвајање Цркве од државе. Као главни аргумент у прилог томе узима се да ово ослобађа Цркву од политичког притиска и даје јој могућност да се бави својим пословима без мешања са стране и трошења око светских брига.

   То је заиста похвалан циљ. Ипак, овај аргумент пада ако се узме у обзир чињеница да простор по природи не може да остане празан и да одвајање Цркве од државе неминовно води до тога да се држава везује за неку другу институцију или филозофију – слободно зидарство на пример, или секуларни хуманизам, или неку од најекстремнијих националистичких идеологија. Јер одвајање Цркве од државе повезано је са одвајањем државе од Цркве. Ако се државом не управља по хришћанским принципима, онда ће се неизбежно управљати по антихришћанским. На крају крајева, лишена освећујућег утицаја Цркве, држава ће се окренути против ње. И тада ће Црква, уместо да се ослободи политике, бити принуђена да се одлучно супротстави политичарима који покушавају да насрну на њену област утицаја, како се то догодило у православним земљама после 1453, а нарочито после 1917. године. Излаз се стога састоји у очувању релативне аутономности обе области, но без озакоњења њихове апсолутне независности. Јер однос између Цркве и државе сличан је односу између душе и тела – различити по природи, они су предодређени да уз посредство Духа делују заједно, чак и ако је грех нарушио њихову сарадњу. Као што душа оживотворује тело и руководи њиме, тако је и са Црквом у односу на државу. Црква поставља стандарде и суштинске незаменљиве циљеве сваког друштва, дајући му животну снагу и легитимишући и освећујући његове политичке институције. Држава са своје стране штити Цркву од спољашњих непријатеља и указује јој неопходну материјалну подршку, нарочито у сфери образовања и добротворне делатности.

   Ипак, ако држава одбацује Православље, онда Црква може да повуче легитимизацију коју јој је давала, као што је учинила када је Сверуски Сабор 1918. године анатемисао совјетску власт. То има за циљ очување душе друштва кроз очување неприкосновености њеног општења са небеским светом, чак и онда када телесни омотач – политика – умире. Црква тада улази у услове постојања у изолацији, који су симболички представљени у дванаестој глави Откривења у виду жене која бежи у пустињу.

   Но, такви услови су неприродни и носе апокалиптички карактер. Они наговештавају духовну смрт света, његово спаљивање и смењивање новим небесима и новом земљом, где правда обитава (2. Петр. 3,13). Заиста, и апостол Павле указује на уклањање онога који сада задржава (2. Сол. 2,7), тј. законите монархијске власти, као на обележје скорог доласка антихриста.




Др Владимир Мос
Др Владимир Мос



ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!             




преузето са сајта линк


5.3.12

Свети Јован Златоусти ПРОТИВ ЛЕЧЕЊА КОД ВРАЧАРА





Велики Отац и Учитељ Цркве, Свети Јован Златоусти, много је говорио против врачара и гатара и упозоровао људе да се код њих никако не лече. Његове речи и данас важе; данас можда више него икад. У својим беседама "Против Јудеја", у којима је одвраћао Хришћане Антиохије да не одлазе у синагоге и моле се Јудејима, велики Отац је говорио поуку и онима који су се лечили код јеврејских врачара ( као што Срби данас по амајлије и "записе" иду код хоџа, нап.прев. ). Људи којима је беседио правдали су се тиме да су болесни, и да зато одлазе код "чудотвораца". Њима је Златоуст одговарао да су болести Божје посете ради исправљања грехова и тврдио да за такве поступке нема никаквог оправдања. У наставку доносимо део његове беседе који се тиче лечења код врачара:
"Слуге од својих господара и синови од очева трпе често чак и онда када их ови неправедно кажњавају; а зар ти не желиш да пр?трпиш казну од Бога Који је изнад свих (господара), и који те воли више од било ког оца, Који све предузима и чини не због гнева, него ради твоје користи? Напротив, чим се деси било каква лакша болест одмах бежиш од Његовог Господства, хиташ ка демонима и журиш у синагоге? Можеш ли на крају добити опроштај? Како ћеш опет бити у стању да Га призовеш? Може ли било ко други, макар имао и смелост Мојсејеву, да умоли за тебе? Нико. Зар не слутиш шта Бог говори Јеремији о Јудејима: "Не моли се за тај народ, јер, и да Мојсеј и Самуил стану преа Ме, нећу их услишити" ( Јер. 7,16, 15,1). Тако да постоје греси који су изнад сваког опроштаја и не могу бити опроштени. При томе Јудеји, мада, привидно својим враџбинам и прекидају грозницу ( у телу )- у самој ствари они то не чине, - али зато у савест уводе другу, још страшнију, грозницу, због тога што ће те свакодневно рањавати сопствена помисао, савест ће те мучити, говорећи: "Поступио си безбожно, учинио си безакоње, нарушио си завет са Христом, због лаке бољетице си издао побожност. Зар си ти једини оболео? Зар нису много више од тебе претрпели други? Па ипак се нико није осмелио на дело слично твоме: а ти, слабић и размаженко, изгубио си душу своју.
Како ћеш одговорити Христу? Како ћеш Га у молитви призвати? Са каквом ћеш савешћу ући у храм? Каквим ћеш очима гледати свештеника? Како ћеш се усудити да руком дотакнеш Свету Трпезу? Којим ушима ћеш слушати Свето Писмо које се тамо чита?"
Ево шта ће ти сваког дана говорити мучитељска мисао и савест која мори. Какво је то здравље кад у себи имаш толико тужилаца? Али ако мало претрпиш, ако одбациш, са великом срамотом из своје куће избациш оне који су хтели да те наговоре на било какве враџбине или хтели да ти на тело ставе било какву амајлију, одмах ћеш од савести добити росу спокојства. Нека те грозница пали колико хоће: душа ће ти пружати свежину бољу и спасоноснију од сваке росе, од сваке влаге. На исти начин на који ћеш, ако примиш неки враџбински "лек" осећати се горе од оних што болују од грознице, и то због помисли о греху ( који си учинио идући врачару, нап. Прев. ), тако ћеш сада, одбацујући све безбожнике, макар и страдао од грознице и трпео мноштво невоља, осетити се боље од било ког здравог, зато што ће ти мисао бити светла, душа весела и радосна, а савест ће те хвалити, одобравати и говорити: "Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама него да издаш поверено ти благочешће; у дан Суда бићеш са Мученицима".Они су били спремни да трпе бичевање и муке да би задобили част ( од Бога ): и ти си се сада решио да трпиш ударце и муке од грознице и рана, само да не би пристао на безбожне враџбине и амајлије; и храњен тим надама ( на вечне награде ), ти ни нећеш осећати јаке болове. Ако те ова болест не однесе, однећа те, на крају крајева, нека друга: ако сада не умремо, умрћемо касније. Трулежно смо тело задобили не ради тога да бисмо, кад оно боли, пристали на безбожност, него ради тога да бисмо се болестима утврдили у побожности. Сама трулежност и смртност тела ће нам послужити само ако будемо благоразумни, као основа славе и у дан ( Суда ) ће нам дати велику смелост, и не само у тај дан него и у садашњем животу. Јер, кад ти врачаре изгониш из своје куће веома их посрамивши, сви, који за то чују, похвалиће те, задивиће се и рећи један другом: тај и тај, у болести и немоћи, мада су га неки умољавали, убеђивали и наговарали да узме неке враџбине, није их примио, него је рекао да је боље и умрети у том стању него издати веру. Затим ће уследити многа клицања од слушалаца који ће сви бити задивљени, прослављајући Бога. А од колико ће то бити за тебе бити почасније, од колико слика славније, од какве части знаменитије? Сви ће (тебе) похвалити, блаженим назвати и венцем окитити; и сами ће бити бољи, поревноваће и почеће да подржавају твоју храброст. Ако и други учине оно што си ти учинио, награду ћеш добити управо ти, јер си први почео са тим ревновањем. Међутим, последица твог доброг дела неће бити само похвала, него и најбрже могуће окончање болести, зато што ће и сама јуначна одлучност твоја Бога покренути на благовољеније и сви свети ће се скупа радовати твојој усрдности и из дубине срца ће се молити за тебе. Ако су овде такве награде за ту храброст, поразмисли колико ћеш венаца добити тамо, када Христос, у присуству свих архангела и ангела дође и узевши те за руку изведе те на средину тог призоришта и да сви чују, каже: "То је човек кога је некада мучила грозница, који је, кад су га веома много убеђивали да се излечи од болести због Мога имена и страха (Мога ) да ме не би било чиме увредио, одбацио и презрео оне који су му обећавали да га излече ( врачарским средствима ), и одлучио да је боље умрети него издати љубав према Мени". У самој ствари, ако Христос прославља оне који су Га напојили, оденули и нахранили, још ће више прославити оне који су ради Њега исто решили да претрпе муке грознице. Није исто дати хлеб и одећу и претрпети дуготрајну болест; не, ово последње је много теже од првога. А што је већи напор то ће блиставији бити венац. О томе ћемо и сами размишљати били здрави или болесни и са другима о томе разговарати; и кад се нађемо, било када у тешкој грозници, ево шта ћемо рећи: " А шта би било ако би нас неко оптужио, а затим нас извели на суд, а тамо нас ухвате и почну да бију; зар не бисмо онда, невољно, морали да трпимо све, и то без икаве користи и награде?" тако ћемо и сада расуђивати; себи ћемо при томе представљати и награду за трпљење, која може да ободри душу која је упала ( у чамотињу ). А шта ако је грозница јака? Упореди је са огњем пакленим, који ћеш сигурно избећи ако решиш да ту болест трпељиво поднесеш. Сети се колико су апостоли страдали; сети се праведника који су свагда били у невољама. Сети се блаженог Тимотеја - он никад није имао покоја од болести, него је увек живео у немоћима. Указујући на то, Павле је говорио: "Пиј по мало вина, због свог желудца и честих болести" ( 1. Тим. 5, 23 ). Ако је такав праведник и светац, који је васкрсавао мртве, изгонио демоне и друге лечио од безбројних болести, ако је он страдао тако тешко, какво ћеш извињење имати ти који се и за време краткотрајних болести смућујеш и ропћеш?
Зар ниси слушао да Писмо каже: "Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима?" Колико много њих и колико пута је желело да добије венац мученички? Ево, то је (трпљење у болести ) прави мученички венац! Мученик не постаје само онај коме (мучитељ) заповеда да принесе жртву паганским боговима, а он реши да му је боље да умре него да ту жртву принесе: не, очито је да је мучеништво и то када човек уопште Христа ради држи оно због чега на себе може да навуче смрт. /.../ Тако и ти, ако се одрекнеш магије, чини и враџбина и будеш умро од болести бићеш савршен мученик зато што си када су ти обећали оздрављење путем безбожја, ти решио да је боље да умреш у побожности. То ми кажемо онима који се хвале и говоре да демони исцељују. А да би се уверио да је то лаж, почуј шта Христос вели о ђаволу: "Он је човекоубица од почетка" ( Јн. 8,44). Бог каже да је реч о "човекоубици", а ти му хиташ као лекару? Реци ми како ћеш му одговорити на оптужбу да обманама тих љуид ( врачара нап. Прев. ) верујеш више него речи Христовој? Ако Бог говори да је ђаво човекоубица, а ти људи, упркос Божјој одлуци, веле да он може да лечи болести, и ти примиш њихове враџбине и враџбинске лекарије, тим поступком показујеш да њима верујеш више него Христу, мада то не кажеш отворено. А ако је ђаво -човекоубица, очито је да су и слуге његове - демони такви. То ти је Христос показивао на самом делу: када им је Он допустио да уђу у крдо свиња, они су читаво крдо потпили у језеро (Лк. 8,33) да би ти знао да би они то исто учинили и са људима и да би их одмах погубили само ако би им Бог то допустио. Али их је он задржао и обуздао и није им дозволио да учине ишта слично: то су они и доказали кад су добили власт над свињама. Јер, ако они нису поштедели свиње, још мање би поштедели нас. Стога, љубљени, не варај се њиховим обманама, него буди чврст у страху Божијем /.../
Каква је корист , у самој ствари, да се овде на земљи добије неко исцељење, а тамо бити послат у огањ вечни? А да ( врачари хвалишући се, нап. Прев. )не би указивали на своја исцељења, послушај шта говори Бог:



" Ако међу вама устане пророк, или који снове сања, и да знамење и чудо и испуни се знамење и чудо, што рече, па каже: "Идемо и служимо другим боговима": не слушајте пророка тога: јер вас слуша Господ ваш, да ли љубите Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом" (Зак. Пон. 13, 1-3 ).

То значи: ако неки пророк каже: могу да подигнем мртваца, или исцелим слепога, само ме послушајте, и поклонимо се демонима, или послужимо идолима; затим ако би онај који говори чак и исцелио слепога или подигао мртваца, не слушајте га ни после тога. Зашто? Зато што Бог, кушајући те, допушта овоме да то учини, не због тога што Он сам не зна расположење душе твоје, него због тога да би ти дао могућност да докажеш да ли волиш Бога. Ако је Бог тако негда говорио Јеврејима, то још више важи за нас, којима је отворио двери васкрсења, којима заповеда да се не везујемо за садашње, него да све наде своје усмеравамо ка будућем животу."