Translator

30.4.12

КРСТ И КРУНА





ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

ДРАЖА НА СУЂЕЊУ








   Пре него што ту идеју одбацимо као испразно маштање, хајде да поближе размотримо дубоку везу између Крста и Круне, Православне Цркве и Православног Царства.

   Крст је символ истовремено и победе хришћанства и основних хришћанских добродетељи – смирења, љубави и самоодрицања, при чему ово последње служи за достизање првог. И мада се хришћанске добродетељи могу упражњавати у било каквим околностима и под било каквим режимом, укључујући и антихристов, ипак, огањ Духа Светога ће се угасити у многим душама које подлегну слабости и палом стању људске природе, ако Његова дела не буду подржана од стране хришћанске државе, хришћанским законодавством. И обрнуто, ако Крст царује у срцима довољно широког круга људи, онда утицај квасца Духа може да нарасте и да у хришћанском правцу усмери чак и оно што представља најокорелији и најнепоправљивији део друштва – његову политичку структуру и политичку филозофију. Управо то видимо у време првог хришћанског цара, Светог Константина и његових наследника. Сила римског хришћанства, делујући одоздо, сломила је калуп римског паганског друштва и трансформисала његов централни антихришћански елемент, култ императора, “pontifex maximus-а”, у хришћански систем “симфоније” црквене и државне власти, под врховним господством Христовим. Наредни хришћански цареви су у Духу Христовом и ради спасења свих својих поданика увели хришћански законодавни систем, чији је основни принцип био тај, да ни на који начин не треба да противречи црквеном законодавству, него пре да га подржава. Јединство државе представљало је одраз најдубљег јединства Цркве којим се надахњивало; баш онако како Бог управља Својим Царством на небесима, тако су цар и епископи управљали Његовим царством на земљи – по узору на Његово небеско Владичанство. Цар Јустинијан је то виђење изразио у својој VI новели (из 535. год.) на следећи начин: “Постоје два највећа дара која је Бог по Својој љубави даровао свише човеку: свештенство и царско достојанство. Прво служи божанском, док друго усмерава и управља људска дела; оба међутим потичу из истог извора и украшавају живот човека. Одатле ништа не треба да буде такав извор брига за цареве, као достојност свештенства, будући да је то за њихово добро, да ови непрестано моле Бога. Јер ако је свештенство у свему беспрекорно, ако поседује смелост пред Богом, и ако цареви праведно и благоразумно управљају државом која је поверена њиховом старању, онда ће уследити свеопшта хармонија (у грчком оригиналу: симфонија) и свакојаки ће благослови бити даровани људском роду”.

   Ово виђење засновано је на веровању да монархијом, ништа мање него Црквом, управља Промисао Божији. Као што је цару Јустинијану писао папа Јован II: “Срце је царево у руци Божијој и куда год хоће Он га савија (Прич. 21,1). Ту лежи темељ твога царства и снага твоје власти. Јер мир Цркве и јединство вере узносе свога виновника на висину и задржавају га тамо у миру и срећи. Сила Божија никада не понестаје ономе ко штити Цркву од зла и мрља раздора, јер је писано: Када праведан цар седи на престолу, ниједно зло неће га задесити (Прич. 20, 8)”.

   Симфонија власти може да функционише све док већину популације чине истински хришћани који желе да она функционише. Она почиње да се руши онда када: (а) значајан део становништва верује другачије и спреман је да предузме револуционарну акцију како би ту симфонију уништио (нпр. сиријски, коптски и јерменски монофизити у Византији VI-VII века, или Јевреји и Пољаци у Русији XIX века); (б) када је сам владајући слој заражен јеретичким учењем (нпр. цареви-иконоборци у Византији у VIII-IX веку, или образовани слојеви у Русији у XIX веку); или (в) када је царство нападнуто споља, услед издајства од стране једног или другог од тих стубова друштва (нпр. Фераро-Фирентински лажни сабор 1439. године, или принудна царева абдикација 1917).

   Оваква симфонија представља образац хришћанског друштва, који је очигледно био угодан Божанском Промислу ради спасења рода хришћанског; јер је до 1917. године већина православних хришћана живела или у Византијском или у Руском царству, или у некој од мањих краљевина – као што су православна Енглеска или Француска (пре раскола), односно Србија или Грузија – које су биле уређене према византијском моделу.

   Као што секуларна демократија и нацистички фашизам представљају обрасце друштва устројеног на одређеној филозофији живота, тако је и са хришћанском симфонијом власти. Њена филозофија полази од претпоставке да је стварни владар света и свега у њему – Бог. Онај део света који признаје ту власт представља Цркву Христову, док су остали, свесно или несвесно, бунтовници против Бога (упореди: Мт. 22,1-14).

   Стога, како је посебно јасно видео патријарх Никон Московски, хришћанско друштво по идеалу требало би да тежи поистовећењу са Црквом, у којој је све потчињено Божијем господству, а циљ увек представља спасење душа.

   Међутим, то поистовећење хришћанског друштва и Цркве овде на земљи може се достићи само приближно, а никада у потпуности. У пракси је увек било и биће ствари које се налазе изван канонских права епископа, као што је управљање нехришћанима, вођење ратова или сакупљање пореза. То припада ћесару; то су послови државе, а не Цркве.

   Осим тога, уколико се Божија власт заиста сматра за свеобухватну, онда политика такође треба да буде ако не формално потчињена Његовом Царству – Цркви, онда у сваком случају да буде вођена у сагласју са њом и подвргнута њеном утицају. Другим речима, појам какав је хришћанска политика може и треба да постоји. А тај идеал постаје реалан ако је сам монарх – хришћанин и верно чедо Цркве.

   На Западу је модерно да се подржава одвајање Цркве од државе. Као главни аргумент у прилог томе узима се да ово ослобађа Цркву од политичког притиска и даје јој могућност да се бави својим пословима без мешања са стране и трошења око светских брига.

   То је заиста похвалан циљ. Ипак, овај аргумент пада ако се узме у обзир чињеница да простор по природи не може да остане празан и да одвајање Цркве од државе неминовно води до тога да се држава везује за неку другу институцију или филозофију – слободно зидарство на пример, или секуларни хуманизам, или неку од најекстремнијих националистичких идеологија. Јер одвајање Цркве од државе повезано је са одвајањем државе од Цркве. Ако се државом не управља по хришћанским принципима, онда ће се неизбежно управљати по антихришћанским. На крају крајева, лишена освећујућег утицаја Цркве, држава ће се окренути против ње. И тада ће Црква, уместо да се ослободи политике, бити принуђена да се одлучно супротстави политичарима који покушавају да насрну на њену област утицаја, како се то догодило у православним земљама после 1453, а нарочито после 1917. године. Излаз се стога састоји у очувању релативне аутономности обе области, но без озакоњења њихове апсолутне независности. Јер однос између Цркве и државе сличан је односу између душе и тела – различити по природи, они су предодређени да уз посредство Духа делују заједно, чак и ако је грех нарушио њихову сарадњу. Као што душа оживотворује тело и руководи њиме, тако је и са Црквом у односу на државу. Црква поставља стандарде и суштинске незаменљиве циљеве сваког друштва, дајући му животну снагу и легитимишући и освећујући његове политичке институције. Држава са своје стране штити Цркву од спољашњих непријатеља и указује јој неопходну материјалну подршку, нарочито у сфери образовања и добротворне делатности.

   Ипак, ако држава одбацује Православље, онда Црква може да повуче легитимизацију коју јој је давала, као што је учинила када је Сверуски Сабор 1918. године анатемисао совјетску власт. То има за циљ очување душе друштва кроз очување неприкосновености њеног општења са небеским светом, чак и онда када телесни омотач – политика – умире. Црква тада улази у услове постојања у изолацији, који су симболички представљени у дванаестој глави Откривења у виду жене која бежи у пустињу.

   Но, такви услови су неприродни и носе апокалиптички карактер. Они наговештавају духовну смрт света, његово спаљивање и смењивање новим небесима и новом земљом, где правда обитава (2. Петр. 3,13). Заиста, и апостол Павле указује на уклањање онога који сада задржава (2. Сол. 2,7), тј. законите монархијске власти, као на обележје скорог доласка антихриста.




Др Владимир Мос
Др Владимир Мос



ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!             




преузето са сајта линк


5.3.12

Свети Јован Златоусти ПРОТИВ ЛЕЧЕЊА КОД ВРАЧАРА





Велики Отац и Учитељ Цркве, Свети Јован Златоусти, много је говорио против врачара и гатара и упозоровао људе да се код њих никако не лече. Његове речи и данас важе; данас можда више него икад. У својим беседама "Против Јудеја", у којима је одвраћао Хришћане Антиохије да не одлазе у синагоге и моле се Јудејима, велики Отац је говорио поуку и онима који су се лечили код јеврејских врачара ( као што Срби данас по амајлије и "записе" иду код хоџа, нап.прев. ). Људи којима је беседио правдали су се тиме да су болесни, и да зато одлазе код "чудотвораца". Њима је Златоуст одговарао да су болести Божје посете ради исправљања грехова и тврдио да за такве поступке нема никаквог оправдања. У наставку доносимо део његове беседе који се тиче лечења код врачара:
"Слуге од својих господара и синови од очева трпе често чак и онда када их ови неправедно кажњавају; а зар ти не желиш да пр?трпиш казну од Бога Који је изнад свих (господара), и који те воли више од било ког оца, Који све предузима и чини не због гнева, него ради твоје користи? Напротив, чим се деси било каква лакша болест одмах бежиш од Његовог Господства, хиташ ка демонима и журиш у синагоге? Можеш ли на крају добити опроштај? Како ћеш опет бити у стању да Га призовеш? Може ли било ко други, макар имао и смелост Мојсејеву, да умоли за тебе? Нико. Зар не слутиш шта Бог говори Јеремији о Јудејима: "Не моли се за тај народ, јер, и да Мојсеј и Самуил стану преа Ме, нећу их услишити" ( Јер. 7,16, 15,1). Тако да постоје греси који су изнад сваког опроштаја и не могу бити опроштени. При томе Јудеји, мада, привидно својим враџбинам и прекидају грозницу ( у телу )- у самој ствари они то не чине, - али зато у савест уводе другу, још страшнију, грозницу, због тога што ће те свакодневно рањавати сопствена помисао, савест ће те мучити, говорећи: "Поступио си безбожно, учинио си безакоње, нарушио си завет са Христом, због лаке бољетице си издао побожност. Зар си ти једини оболео? Зар нису много више од тебе претрпели други? Па ипак се нико није осмелио на дело слично твоме: а ти, слабић и размаженко, изгубио си душу своју.
Како ћеш одговорити Христу? Како ћеш Га у молитви призвати? Са каквом ћеш савешћу ући у храм? Каквим ћеш очима гледати свештеника? Како ћеш се усудити да руком дотакнеш Свету Трпезу? Којим ушима ћеш слушати Свето Писмо које се тамо чита?"
Ево шта ће ти сваког дана говорити мучитељска мисао и савест која мори. Какво је то здравље кад у себи имаш толико тужилаца? Али ако мало претрпиш, ако одбациш, са великом срамотом из своје куће избациш оне који су хтели да те наговоре на било какве враџбине или хтели да ти на тело ставе било какву амајлију, одмах ћеш од савести добити росу спокојства. Нека те грозница пали колико хоће: душа ће ти пружати свежину бољу и спасоноснију од сваке росе, од сваке влаге. На исти начин на који ћеш, ако примиш неки враџбински "лек" осећати се горе од оних што болују од грознице, и то због помисли о греху ( који си учинио идући врачару, нап. Прев. ), тако ћеш сада, одбацујући све безбожнике, макар и страдао од грознице и трпео мноштво невоља, осетити се боље од било ког здравог, зато што ће ти мисао бити светла, душа весела и радосна, а савест ће те хвалити, одобравати и говорити: "Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама него да издаш поверено ти благочешће; у дан Суда бићеш са Мученицима".Они су били спремни да трпе бичевање и муке да би задобили част ( од Бога ): и ти си се сада решио да трпиш ударце и муке од грознице и рана, само да не би пристао на безбожне враџбине и амајлије; и храњен тим надама ( на вечне награде ), ти ни нећеш осећати јаке болове. Ако те ова болест не однесе, однећа те, на крају крајева, нека друга: ако сада не умремо, умрћемо касније. Трулежно смо тело задобили не ради тога да бисмо, кад оно боли, пристали на безбожност, него ради тога да бисмо се болестима утврдили у побожности. Сама трулежност и смртност тела ће нам послужити само ако будемо благоразумни, као основа славе и у дан ( Суда ) ће нам дати велику смелост, и не само у тај дан него и у садашњем животу. Јер, кад ти врачаре изгониш из своје куће веома их посрамивши, сви, који за то чују, похвалиће те, задивиће се и рећи један другом: тај и тај, у болести и немоћи, мада су га неки умољавали, убеђивали и наговарали да узме неке враџбине, није их примио, него је рекао да је боље и умрети у том стању него издати веру. Затим ће уследити многа клицања од слушалаца који ће сви бити задивљени, прослављајући Бога. А од колико ће то бити за тебе бити почасније, од колико слика славније, од какве части знаменитије? Сви ће (тебе) похвалити, блаженим назвати и венцем окитити; и сами ће бити бољи, поревноваће и почеће да подржавају твоју храброст. Ако и други учине оно што си ти учинио, награду ћеш добити управо ти, јер си први почео са тим ревновањем. Међутим, последица твог доброг дела неће бити само похвала, него и најбрже могуће окончање болести, зато што ће и сама јуначна одлучност твоја Бога покренути на благовољеније и сви свети ће се скупа радовати твојој усрдности и из дубине срца ће се молити за тебе. Ако су овде такве награде за ту храброст, поразмисли колико ћеш венаца добити тамо, када Христос, у присуству свих архангела и ангела дође и узевши те за руку изведе те на средину тог призоришта и да сви чују, каже: "То је човек кога је некада мучила грозница, који је, кад су га веома много убеђивали да се излечи од болести због Мога имена и страха (Мога ) да ме не би било чиме увредио, одбацио и презрео оне који су му обећавали да га излече ( врачарским средствима ), и одлучио да је боље умрети него издати љубав према Мени". У самој ствари, ако Христос прославља оне који су Га напојили, оденули и нахранили, још ће више прославити оне који су ради Њега исто решили да претрпе муке грознице. Није исто дати хлеб и одећу и претрпети дуготрајну болест; не, ово последње је много теже од првога. А што је већи напор то ће блиставији бити венац. О томе ћемо и сами размишљати били здрави или болесни и са другима о томе разговарати; и кад се нађемо, било када у тешкој грозници, ево шта ћемо рећи: " А шта би било ако би нас неко оптужио, а затим нас извели на суд, а тамо нас ухвате и почну да бију; зар не бисмо онда, невољно, морали да трпимо све, и то без икаве користи и награде?" тако ћемо и сада расуђивати; себи ћемо при томе представљати и награду за трпљење, која може да ободри душу која је упала ( у чамотињу ). А шта ако је грозница јака? Упореди је са огњем пакленим, који ћеш сигурно избећи ако решиш да ту болест трпељиво поднесеш. Сети се колико су апостоли страдали; сети се праведника који су свагда били у невољама. Сети се блаженог Тимотеја - он никад није имао покоја од болести, него је увек живео у немоћима. Указујући на то, Павле је говорио: "Пиј по мало вина, због свог желудца и честих болести" ( 1. Тим. 5, 23 ). Ако је такав праведник и светац, који је васкрсавао мртве, изгонио демоне и друге лечио од безбројних болести, ако је он страдао тако тешко, какво ћеш извињење имати ти који се и за време краткотрајних болести смућујеш и ропћеш?
Зар ниси слушао да Писмо каже: "Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима?" Колико много њих и колико пута је желело да добије венац мученички? Ево, то је (трпљење у болести ) прави мученички венац! Мученик не постаје само онај коме (мучитељ) заповеда да принесе жртву паганским боговима, а он реши да му је боље да умре него да ту жртву принесе: не, очито је да је мучеништво и то када човек уопште Христа ради држи оно због чега на себе може да навуче смрт. /.../ Тако и ти, ако се одрекнеш магије, чини и враџбина и будеш умро од болести бићеш савршен мученик зато што си када су ти обећали оздрављење путем безбожја, ти решио да је боље да умреш у побожности. То ми кажемо онима који се хвале и говоре да демони исцељују. А да би се уверио да је то лаж, почуј шта Христос вели о ђаволу: "Он је човекоубица од почетка" ( Јн. 8,44). Бог каже да је реч о "човекоубици", а ти му хиташ као лекару? Реци ми како ћеш му одговорити на оптужбу да обманама тих љуид ( врачара нап. Прев. ) верујеш више него речи Христовој? Ако Бог говори да је ђаво човекоубица, а ти људи, упркос Божјој одлуци, веле да он може да лечи болести, и ти примиш њихове враџбине и враџбинске лекарије, тим поступком показујеш да њима верујеш више него Христу, мада то не кажеш отворено. А ако је ђаво -човекоубица, очито је да су и слуге његове - демони такви. То ти је Христос показивао на самом делу: када им је Он допустио да уђу у крдо свиња, они су читаво крдо потпили у језеро (Лк. 8,33) да би ти знао да би они то исто учинили и са људима и да би их одмах погубили само ако би им Бог то допустио. Али их је он задржао и обуздао и није им дозволио да учине ишта слично: то су они и доказали кад су добили власт над свињама. Јер, ако они нису поштедели свиње, још мање би поштедели нас. Стога, љубљени, не варај се њиховим обманама, него буди чврст у страху Божијем /.../
Каква је корист , у самој ствари, да се овде на земљи добије неко исцељење, а тамо бити послат у огањ вечни? А да ( врачари хвалишући се, нап. Прев. )не би указивали на своја исцељења, послушај шта говори Бог:



" Ако међу вама устане пророк, или који снове сања, и да знамење и чудо и испуни се знамење и чудо, што рече, па каже: "Идемо и служимо другим боговима": не слушајте пророка тога: јер вас слуша Господ ваш, да ли љубите Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом" (Зак. Пон. 13, 1-3 ).

То значи: ако неки пророк каже: могу да подигнем мртваца, или исцелим слепога, само ме послушајте, и поклонимо се демонима, или послужимо идолима; затим ако би онај који говори чак и исцелио слепога или подигао мртваца, не слушајте га ни после тога. Зашто? Зато што Бог, кушајући те, допушта овоме да то учини, не због тога што Он сам не зна расположење душе твоје, него због тога да би ти дао могућност да докажеш да ли волиш Бога. Ако је Бог тако негда говорио Јеврејима, то још више важи за нас, којима је отворио двери васкрсења, којима заповеда да се не везујемо за садашње, него да све наде своје усмеравамо ка будућем животу."


 

23.2.12

Св. владика Николај: Највећи српски грех



Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.

Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.

Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу - у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана...

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца...

Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје...

Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима...

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.

И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног...

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног". Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик". У нешто што нам се и не чини као грех.

Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење."

Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити...

Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу", већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја". Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога". Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.

И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

21.2.12

О судбини Срба данас; о побожности као путу образа; о телесним жељама; о негдашњој народној побожности; о породици и трпљењу


Ми сад ћутимо, нема никог да се данас истакне, немамо ни војне људе, ни политичаре, немамо никога. Оно што каже: ‘Гром загрме на Светога Саву, да се Срби дижу на оружје, али се Срби дигнут не смедоше.“ 1955. године, ви то не знате, цела „Застава“, Технички завод у Крагујевцу, поручила је мени, молили ме људи да ја само дигнем глас, да дођем у Крагујевац, али ја сам им рекао да није време да ми комунизам срушимо јер он долази са Запада. Наши људи су мислили да је комунизам поникао у нашој земљи, нису знали да Ватикан шири комунизам и да је комунизам основао Ватикан Тако и данас, устаће људи када буде требало, када буде време за то, сви ће да устану и одакле се не надаш биће победника и пораза и биће по нашим лепим и паметним и националним жељама, кад да Бог. То ће да буде. Ако греба да буде тако, ако треба да будемо робови, да будемо сужњи онда морамо да будемо, сила Бога не моли. Ми можемо да се молимо да нам Бог да мир, слогу и родне године, само да ми будемо мало бољи. Није лако данас бити добар. Није лако бити добар човек ни у својој породици, треба да имаш тактику, да се снађеш. Замислите да пустите децу да чувају овце, они их занемаре и пусте их тако на све стране, после родитељи треба да ихс муком сакупе. Тако и наш народ, не може да се опамети и док добро не плати, док се добро не научи, докле не буду сви за једно. Од Немање па све до ових ратова, наших времена, наши су владари били побожни људи. Зато су успевали у свему и у просвети и у војсци, свуда. А сад се све уротило против Бога, много се греши, и како ћеш ти као добар домаћин да скупиш своју породицу и ујединиш, кад свако иде на своју страну. Морамо да будемо добар народ, побожан. Без невоље нема богомоље! Да не би биле веће невоље треба се Богу молити. Наш народ не би знао никад добро да се Богу моли да нису наилазиле невоље, оне су човека доводиле до побожности, свакога човека. Чим невоље наиђу онда се човек лепше, усрдније помоли Богу. Ове наше невоље које су свуда око нас, и по предузећима и по домовима, то је све због наше безбожности. Ко од наших просветних радника, судства, ко је тај који се истицао као побожан и молио народ да буде побожан народ? Не може никако човек да буде мудар, пристојан, ваљан ако није побожан. Данас је човеку увек мало, и никада није задовољан, а све то због тога што није побожан. Тако је Господ казао: Оно зрно што паде у трње, кад се сејала пшеница, угуши га коров. А апостоли га питају: па шта ти то значи Господе, објасни нам? А Он каже: сејач је Бог, Он сеје науку, Он сеје оно што је човеку потребно, а семена која падају у трње, коров, то су они људи које угуши брига и сласти овога света. Све те човекове сласти, жеље грешне, оне га ниште и руше. Зато је Господ и казао: „Тесан пут води у Царство Божије. Не можете два господара служити, и ђавола и Бога.“ У сваком човеку живе грешне жеље и он не може лако да се ослободи њих. Али ако будете побо-жни, онда ћете добри људи бити и на свом месту, знаћете да се владате ваљано. Побожност чини човека човеком, побожност чува човеку образ, достојанство. istok 1Ако хоћеш некога да понизиш, сети се како би се ти осећао кад тебе неко понизи, ако хоћеш неког да похвалиш, да му вредност уважиш, похвали га и видећеш како ће бити радостан. То важи за свакога човека. Бог је  казао: „Чашћу један другога већега чините“. То је божанска наука. У друштву не може да се живи ако не поштујеш свога сарадника. Ако га не уважаваш, ти ћеш од њега да створиш себи непријатеља, па кад се рашири та неслога, та непажња, онда то прави хаос у сваком послу. Наш је народ увек био побожан, знао је шта значи Бог, знао је да без Бога ни преко прага. Ко ће мене да исправи, моје достојанство пред Богом, шта ће да ме исправи, ко? Ја, наравно, ја – ја сам господар свога достојанства, своје вредности. Сви смо ми господари своје вредности пред Богом, тако и своје побожности. Не чекај да ти неко буде пример у побожности и исправности већ сам учини напоре и постани побожан и исправан човек. Не ослањај се на друге! У својој породици имаш велике обавезе, и због тога треба да је човек побожан и прибран. Свој живот, своје владање мора да контролише, да се не угађа телесним жељама. Свети оци и кажу да се не угађа телесним жељама јер им никада угодити нећете. Све што телу више пружате, све ће више да тражи и да тиме пропада. И тебе твој образ, и твоју вредност пред Богом, и твоју вредност као човека пред сваким човеком, толико ће да понизи то твоје угађање телу да ћеш постати начисто безуман човек који не мари за свој карактер или ћеш се чудити: „Какав сам ја? Докле ћу овако?“ Тако телесне жеље човека одвајају од доброте и од Бога. Наши стари, наш народ из старина, по питању побожности, по питању празновања празника, су нам пример какви треба да будемо. А ми? Какав ћемо бити ми пример? Наши стари су се, на пример, уочи мобе и после завршеног посла, сви молили. На свадбама, на славама, свуда су се читале молитве. Ко ће то да поврати? Ти не знаш како је то било? Кад су узимане сеоске крсне славе, ишла је делегација, епископ је тражио из сваког села да дођу за савете. Ишли су с великим поштовањем, и тамо им је епископ давао по парче хлеба, као нафору, и они су на коленима чекали благослов за слављење славе коју им је он одредио, св. Ђорђа, св. Николу, св. Јована, с великим поштовањем љубе парче хлеба, и онда почињу да славе славу. Тако су се и кумови дочекивали, испраћали, тако су се тражили кумови, с великим поштовањем, с великом побожношћу и Бог је то благосиљао. Кад је кум код кума ишао у посету за сина, ћерку или унуче, он није улазио у дворпште, није достојан, неће да уђе у кумово двориште док не изађе кум. Знало се ко је кум, то није шала. Имати славу, живети хришћан-ски, кумство имати, то није обична ствар. Кад се неко с неким свађа у селу, на пример око стада, домаћини се договарају и разрешавају. Слажу се јер иду једни код других на славу. Оног ко ти долази на славу не смеш да га вређаш, онај ко на слави нема гостију, јер је с неким у свађи, није добар домаћин.На све се пазило и живело хришћански. Данас су породице другачије оријентисане. Различита су мишљења и у самој породици, потребно је не силом, него саветима да покажемо да је породица потребна ради нас самих. Не дирајте, кажу тамо, путоказе, поштујте саобраћајне знаке, не ломите, то некога живота кошта. Тако и у породици. Једни друге већима од себе чините, уважавајте једни друге, не жртвујте једни друге, човека, личност не жртвујте, брачног друга исто тако не жртвујте. Ако ћеш мужа да поправиш, буди примерна супруга, не дочекуј га гордо и љуто у кућу, не потенцирај на његовим манама. Манама нема краја, сваки човек има мане. Мане не можеш да нађеш једино оном човеку с којим не живиш. Једно другоме да снисходимо! Свађа доноси мржњу. Има људи који кад се наљуте све упропасте. Гнев треба да се зауставља. Сваки човек мора сам себи ред и мир у својој кући да ствара. Свуда има добрих и лоших људи и у селима и у градовима. Не узнемиравај никог, буди стрпљив до гроба, докле не изађеш из овога света, у овом свету сви смо ми у рату са нашим слабостима, манама. Бог је дао свакоме онолико колико му треба. Свако има онолико колико му је потребно за живот, само нека причува мало, не може да се једе увек шта се хоће. Ипак ми имамо пуно могућности у односу на ранија поколења, али треба да будемо скромнији у животу. Ми имамо могућности да живимо у слози, а настају неслоге у породици, у браку, изгустирало једно друго. Зар сам ја требао манастир да изгустирам? Ја сам младост провео у манастиру. Шта би било са мном? Тако и ви, у вашим животима морате да се владате пристојно. Нико те не пита ко си ти, мораш да будеш пристојан био млад или стар и као пример за похвалу. То је вера морала да унесе у народ, то је вера унела у народ још за време св. Саве Немањића, а то се изгубило, и кад се то изгуби-ло онда се све остало изгубило и пореметило. И ви имате тинтару, и ја имам тинтару, и ви сте господари ваших тинтара, пазите шта радите! Немојте да се брукате, не стварајте себи тешку ситуацију, кукаћете после. Наука је Божија мерило за свакога. Ако ћеш да се судиш, да пазиш како се судиш, да твоје суђење буде поштено, не на штету оног другога. Тако и у породици као домаћин мораш да решаваш своје проблеме са снисхођењем, са сажаљењем, са уважавањем. Ко то највише опрашта људима? Ко то највише снисходи људима? Ко то највећа понижења трпи? Бог је највиша власт и кад Он трпи зашто да не трпимо ми у ово мало времена? Свети апостоли кажу да наше невоље нису ништа у односу на награде које нас очекују у рајским насељи-ма! Какве милине, радости! Човеков разум не може да објасни шта је све Бог припремио оним праведницима који живе праведно. Не кукај, налазиш се у свом народу, не у туђем, него се сналази, лепо се владај. Децу учи да иду у цркву, да се Богу моле. Пази и чувај децу, Бог је свуда.

Беседе покојнога оца Саве из манастира Вазнесење крај Чачка.

10.2.12

o.stefansipc: Због зиме вандредно стање и у СИПЦ

o.stefansipc: Због зиме вандредно стање и у СИПЦ: Помаже Бог браћо и сестре Зима ја у пуноти своје силе. Високи минуси, белина, шкрипа дебелих снежних покривача , грејна тела на максимум...

26.1.12

Прва Литургија о.Стефана на Лисинама.






Лисине. Моје прво служење у храму Ресавске области. Бдење је почело у 23:00 а завршило можда око 04:00 .Смирено полако уз појање наших монахиња. Заиста лепо.

25.1.12

Храм у Ресавском крају, Лисине крај Деспотовца







Велики Бук или Лисине је водопад у источној Србији, на падинама Бељанице на речици Врелу, десној притоци реке Ресаве. Смештен је на око 380 метара надморске висине, у близини Ресавске пећине. Дуго је сматран највишим водопадом у земљи, са висином од 25 метара[1], док током 1990-их нису откривени водопади на Старој планини. Према типу настанка спада у акумулационе водопаде, настале акумулацијом бигра. У подножју је формирано језерце мале дубине, окружено бигреним блоковима. Под заштитом је државе, као резерват природе од изузетног значаја.


Драги моји Ресавци, верници и пријатељи Србске Истински Православне Цркве (СИПЦ) милошћу Божијом дошло је време да Вас обрадујемо и саопштимо да је при крају уређење храма на Лисинама крај Деспотовца. Породична кућа наших верника и пријатеља,чтеца Владимира и његове супруге Олге ускоро добијају пуноту своје намене.Јер од самога почетка породица Мос која живи у Енглеској и помаже материјално и духовно парохију у Гилфорду (Лондон) ,такође несебично воли и помаже развој наше СИПЦ . Она је и одлучила (породица Мос) да своју уштеђевину уложи у Србију, у куповину куће на Лисинама. Кућа на прелепом месту, у природи која је под заштитом државе и то прва категорија. У кући је у приземном делу леве стране куће уређен храм.

.
Само име храма није још одређено дефинитивно . На прво Богослужење, на вечерњој Богојављања, Бог нам је подарио и прву утеху. Преосвећени епископ г.Акакије служио је вечерњу и целивајући иконе у храму и дошавши до иконе св. Илије осетио је дивно благоухање и то из руке св. Илије у којој пророк држи нож. Знамо да је св.Илија из ревности у Старом Завету својом руком убио 400 жреца који су ружили Бога и клањали се идолима.
Храм још чека иконостас и иконе на њему. У међувремену од Богојављања почело се служити и узносити молитве за спас наших душа, Деспотовца, Ресаве, и Србије и целога света. Свакако да би и молитвена и материјална помоћ добродошла. Надамо се и буђењу Ресаве, напуштању екуменизма СПц и сједињења у Истини са верницима СИПЦ. Ваш у Христу о. Стефан.
Напомињем да се у Лисинском храму тренутно налазе Новостјеничке монахиње (две) које ће вас увек радосно дочекати и отворити Цркву. Такође подсећам да је у долазећу недељу,33.по Педесетници, у храму планирана Божанствена литургија.
СВЕ У СЛАВУ БОЖИЈУ! БОГ СЕ ЈАВИ!