Translator

30.12.09

К Р А Т К А И С П О В Е С Т



Испове
дам пред мојим Господом и Богом, и пред тобом часни оче,
сва моја безбројна прегрешења, која сам учинио до данашњег дана и часа,
делом, речју и помислима. Свакога дана и свакога часа грешим не благодарношћупрема Богу због Његових великих и безбројних доброчинстава и Његовог свеблагог промисла о мени грешном.
САГРЕШИО САМ празнословљем, осуђивањем, непослушношћу,
гордошћу, не милосрдношћу,
завишћу, гневом, клеветом, не пажњом, не бригом за своје спасење, не савесношћу, дрскошћу, раздражљивошћу,
унинијем, узвраћањем злом на зло, грубошћу, роптањем,
самооправдавањем, спорењем, самовољом, прекоревањем,
свађом, лагањем, смехом, саблажњавањем, самољубљем,
хвалисањем, стомакоугађањем, претеривањем у јелу и пићу,
сујетом, лењошћу, прихватањем нечистих помисли, халапљивошћу,
нечистим погледима, пропуштањем богослужења због лењости и безбрижности,
расејаношћу за време домаће и црквене молитве, делом, речју,
мишљу, погледом, слухом, мирисом, укусом, додироми свим осталим мојим душевним и телесним чулима.
КАЈЕМ СЕ ЗБОГ СВИХ МОЈИХ САГРЕШЕЊА И МОЛИМ ЗА ОПРОШТАЈ.
Издање манастира
Нови Стјеник,
2007.

29.12.09

Калeмегдан


Линк














Успели смо уживо да мало дотакнемо границу времена, и доживимо средњовековну лепоту. Са нама је у обиласку Калeмегдана била и наша мала сестрица Дарија из БГ( бела јакница) . Она нам је била водич. Причајмо фотографијама:

28.12.09

Са Светим Оцима из дана у дан

Туга

# Као мољац одећи и црв дрвету, тако туга штети срцу човековом (свети Јован Касијан).
# Чувај се туге, јер она може да те омете у спокојном подношењу понижења и у томе да се радујеш што те сматрају неспособним за било какво дело овога света (авва Исаија).
# Постоје два вида туге: први – који посећује по престанку гнева, или се појављује услед претрпљених штета и губитака или неиспуњених жеља; други вид потиче од стрепње и страха за своју судбину, или од неразумних брига (свети Јован Касијан).
# Човек који је научио да противречи сам је за себе двострани мач: он убија своју душу, а да тога није ни свестан и отуђује је од вечног живота (преподобни Симеон Нови Богослов).
# Дуг сан доводи до заборавности, а бдење очишћује сећање (свети Јован Лествичник).
# Реч о врлини захтева срце које није обузето земљом: а у човеку чији је ум оптерећен бригом о пролазном, мисли се не усмеравају ка љубави према врлини и тежњи за њеним поседовањем (свети Исак Сиријац).
# Од лењости нема мира (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Понекад се у души појављује таква ужасна љењост и безосећајност, да те захвата потпуно очајање. Ту лењост и безосећајност треба прогнати. Изгледа да је боље бити болестан, него осећати лењост (свети Јован Кронштатски).
# Веома слабо тело не трпи прејаку храну: и ум обузет светским не може да се приближи истраживању Божанског (свети Исак Сиријац).
# Једно од најмоћнијих ђавољих лукавстава јесте раслабљивање срца лењошћу, а са срцем и свих сила духовних и телесних: у срцу пресушују вера, нада и љубав, постајеш неверник, клонуо, безосећајан и према Богу и према људима – обљутавела со (свети Јован Кронштатски).
# Постоји очајање због мноштва грехова и гриже савести; и постоји очајање због гордости и узношења, кад они који су пали у грех мисле да нису заслужили (да буду остављени) да падну. Од првога исцељује уздржање од грехова и добра нада; а од последњег смирење и неосуђивање никог другог (свети Јован Лествичник).
# Нема ничег равног милости Божијој: нема ничег већег од ње. Зато онај ко очајава сам себе погубљује. Ко очајава, тај је самоубица (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ако је живот делање, онда, закључујући обратно, неделање и доконост нису живот, или, у крајњој линији, нису живот разумног и моралног бића.
# Душа жели смрт јер избегава невоље, а не зна да долази невоља која је много тежа од овдашње (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Већина људи добровољно у срцу носи сатански терет, али су тако привикли на њега, да га често и не осећају, па га неприметно чак и увећавају. Понекад, уосталом, злобни непријатељ удесетостручује свој терет у њима, и они тада страшно клону духом, постану малодушни, ропћу, хуле на име Божије (свети Јован Кронштатски).

Преузето са ЛИНК

15.12.09

ПРАВОСЛАВНИ ГРАД

Свети Деспот Стефан Високи је од малог Угарског градића направио велику утврђену Српску престоницу и посветио је Пресветој Богородици.
Као што некада давно светим Константином мали Визант постаде велики Хришћански Град - Константинопољ, тако и сватим Деспотом Стефаном Високим Београд постаде православна Српска престоница.
Који се још град тиме може похвалити?
Овај едукативни (у техници компјутерске 3Д анимације) филм је направила туристичка организација Београда у част његове 600 - годинишњице (2003). Врло мало смо га модификовали.
Иконе које су накнадно додане у филм рад су Новостјеничког сестринства. На самом крају постављен је и тропар светом Стефану Деспоту.
Све у свему веома похвалан и едукативан 3Д филм који показује славну прошлост на којој је саграђена наша Престоница.

Снег у Деспотовцу.



Данас се може рећи да почиње зима у Деспотовцу. Деспотовац је обукао своју снежну, белу одећу. За децу радост а за старије суграђање опрез. Још нема леда и великог снега. Питам се где је нај боље да се оде на санкање? Истина је да су свуда около брда, али где је најближе "погодно" брдо за санкање. Такође се надам да ће наш град осмислити за најмлађе нешто да би им зимски дани били што лепши. Ја предлажем клизалиште, ако има потребе за предлозима. Жао ми је што у околини нема ни један активни планинарски дом, да би планинари аматери могли попити врућ чај након малог подвига пешачења кроз снежну белину. Било би лепо да неко предложи примере како провести зимски распуст у Деспотовцу.

29.11.09

Помаже Бог Ресавци

Морам рећи да сам мало занемарио саму поенту овога блога, а то је ресавичка прича из угла једног новопеченог деспотовчанина. Ипак мало сам дао акценат на црквена дешавања, јер искрено то је моја интересна сфера. Бог,Православље,Породица. Мислим да кроз то можемо да сагледамо и све остало. Иначе нас прате дивни дани у Деспотовцу, лепо време,идеално за шетње деспотовачким бедемом. Ишао сам и до манастира Манасија, али су били на паузи (за ручак) те нисам улазио у Цркву. Сад знам кад не треба да идем, па ћу други пут изабрати погодније време ( око 16:00 нпр)
Бог ме је усрећио и посетом манастиру Нови Стјеник где сам са сестринством провео веома лепе тренутке. Слике можете погледати овде. По повратку из манастира прошетао сам Лисинама, свратио у ресторан Водопад на лепињу испод сача ( обавезан ритуал мада мало скуп али исплати се јер је лепиња стварно одлична). Молим ресавце који желе нешто да напишу о своме крају да то пошаљу на resavskimisionar@gmail.com
Ваш РМ

27.11.09

БОЖИЋНИ ПОСТ


Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 - дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо ...од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.

Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.

Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.

* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.

* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби".

* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене".

* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

* Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.

Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж.

Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља".

Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима".

Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти".

Свети Фотије патријарх Цариградски каже:
"Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."

Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења
издржимо
и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!


ТЕКСТ ЈЕ ПРЕУЗЕТ СА ПОРТАЛА СПЦ

Свим верницима СИПЦ желим успешан пост, награђен врлинама и очишћењем од стасти и греховних навика да би сви заједно доживели "МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ"!
Ваш блогер РЕСАВСКИ МИСИОНАР.

Истина о три прста-србски поздрав!

Није лоше погледати овај филм и полако исправљати и себе и све око себе о заблуди три раширена прста. Ту праксу код нас увео је комуниста и националиста( ако то уопште иде заједно) Вук Драшковић.

24.11.09

Житије и подвизи Светог великомученика СТЕФАНА Дечанског, краља Српског




СВЕТИ Стефан Дечански беше син краља Милутина[1] и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.
Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном снагом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину.
Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милути-на, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег,[2] желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо.
У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. То би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе.
То би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: „Не тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану". И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: „А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?" А Појављени одговори: „Ја сам Николај, епископ Мирликијски". — Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова.
Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: „и бивајте благодарни" (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао.
У то време свипрени присталица Запада „начелник акиндинатске јереси", Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патријарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, доведе се реч и о јеретику" Варлааму. Цар упита Стефана, шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да
певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Пс.
138, 21).
Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповедеди да му Варлаама доведу свезана и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. — И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика.
Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију, и нека благодат сијаше из лица његова, а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему.
И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење; слушање свештених књига, а сврх свега милостињу.''Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи.
Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољајше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскудевају — сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу — добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи.
При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти ре-као када сам ти се прошли пут јавио? — Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. — Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. — Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. — Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним. — И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. — И при тим речима Светитељ, постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и до тада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског.
Не прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: „Господ даде, Господ узе" (Јов. 1, 21). А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло.
После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину.
Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина.
У то време допутова у Србију из Цариграда као царев изасланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части.
Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастнрска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом.
Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему.
Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан-за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син — „Стефан млади краљ", коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. А пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи.
Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Константин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи краљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: „Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: Не бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)". — Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи прећоше Стефану.[3]
Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. — А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу, и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво.
После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцега Ахајског;[4] и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога.
У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: „Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима". — Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне.
Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем,[5] он уједини разједињене бутарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години.
Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама.
Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи, у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима.
Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: „Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао друтима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око".
Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: „Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти".
Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6—7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5).
Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда[6] се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил нађе бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима.
Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина.
Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: „Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту, и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу".
И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности.
По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар.
После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару.
Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира.
Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм.
Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгам камењем, свиленим тканинама.
Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине.
Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца.
Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота.
На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: „Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу". — Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весни-ка доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: „Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе". — Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима.
Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља — оца.
Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друго желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем.
После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан,[7]1 а жену и децу у друго место.
Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године.[8]
И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика.
Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. — Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману. Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију светога краља.
Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља Српског, светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин.

Тропар глас 1.
Трпљењем јуначких подвига твојих, многолике ране претрпеп јеси, и по скончању своме венац од Бога с мученичким зборовима примаш и у земљу кротких насељаваш се, блажени, за нас Христа Бога моли, да дарује душама нашим велику милост.


Кондак глас 8.
Другог Константина стече те црква благочашћем, блажени, и кротошћу, правдом и милостињама, но и великомученика и страдалца истинита, па зато и тобом красећи се вапије: Стефан ми је похвала и утврђење.

13.11.09

Православна духовност на удару екуменизма 1. део


Молим да погледате и други део.Link
Ово је снимак из 91 године. Ставите прст на чело и замислите се, шта сад чине. На снимку можете видети и свештеника из СПЦ како диригује екуменским хором.Све је по благослову српске патријаршије.


7.11.09

Треба ли жене и девојке да носе мараме када су у цркви?


Текст преузет са интернета:

Овако постављено питање јесте непотпуно и површно. Оно је истргнуто из једног ширег контекста проблема о владању и одевању хришћанских жена (наравно, и мушкараца), и то не само у цркви и за време молитве него свуда, у свако време и на сваком месту. А детаљно и исцрпно разрешење тога проблема захтевало би повећу студију, што превазилази оквир ове наше рубрике. Ипак, и овако постављено питање може добити адекватан одговор, што ћемо и покушати да учинимо.

Горње питање, нема сумње, засновано је на речима светог апостола Павла који, поучавајући коринтске хришћане, пише између осталог: "Свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као да је ошишана. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива" (I Кор. 11,5-6), да би после дужег расматрања тога питања, апелујући на свест самих хришћана свога доба, додао: "Сами у себи судите: је ли лијепо да се жена гологлава моли Богу?" (I Кор. 11, 13). Из ове задње реченице, више је него очигледно да, по апостолу Павлу, "није лепо да се жена гологлава моли Богу". А зашто? Показаће анализа горе наведених стихова. Већ у 3-ем стиху ове 11 главе, апостол Павле говори о божанском реду и поретку у Цркви Христовој, где се јасно види где је чије место. "Хоћу да знате да је сваком мужу глава Христос; а муж је глава жени; а Бог је глава Христу". Зато, по тумачењу светог Никодима Агиорита, када свети Апостол каже да "свака жена која се гологлава (тј. непокривене главе) моли Богу или пророкује, срамоти главу своју", значи да она тиме нарушава богоустановљени поредак и срамоти мужа свога. Јер тиме показује да се њена глава, тј. њен муж, одрекао своје власти над њом, власти која му је поверена од Бога. Откривањем своје главе на молитви и у цркви жена показује да није више под влашћу свога мужа, него да она влада њиме.

По професору П. Трембели, поред тога преносног значења, које се односи на њеног мужа, жена која се моли гологлава, и буквално срамоти главу своју, јер према њој показује такву "недоличност". Она практикује нешто што је, по мерилима онога времена, значило да покушава да приграби себи ону улогу која припада њеноме мужу. Међутим, Апостол хоће да свако остане на оном месту и оној улози коју му је Творац наменио и одредио. Поредак у који је божанска Мудост поставила лица и ствари свакако је најбољи и најприличнији. Сваки покушај да преступимо и нарушимо тај установљени поредак, раван је покушају стварања нереда и хаоса.

Свети Никодим Агиорит говори још да свети Апостол Павле забрањује женама да се појављују гологлаве не само у цркви и на молитви него увек и свуда, у свако време и на сваком месту, поготову на јавним скуповима. То Апостол показује речима: "Јер је једно исто као и ошишана", што је за жене онога времена, нема сумње, била велика срамота. "Код Грка и незнабожаца у оно време шишане су робиње, а код Јевреја - жене осуђене за прељубу" (Трембела). И као што је ошишана или обријана жена свагда и свуда изложена руглу и срамоти, исто тако је срамотно и ружно за њу свагда и свуда да се појављује гологлава.

Речи пак 6-га стиха: "Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива", никако не значи давање права на избор: или марама, или шишање, како би многи хтели данас да схвате, када је увелико ушла и међу хришћане мода да се жене шишају и секу косу своју. Овим пак речима, свети Павле, нема сум-ње жели само да још јаче нагласи оно што је рекао у претходном стиху. Овде се више него очигледно пројављује негодовање светог Апостола, као да каже: Ако ви, жене, имате толику бестидност да дозволите себи први корак, тј. да се показујете гологлаве на скуповима као и мужеви, онда учините и други корак - долазите ошишане, као и они. То никако не значи савет и благослов да жене могу да се шишају и секу косу своју, него управо одвраћање од тога, као од нечега што је "веома срамотно". Самим тим, свети Апостол још једном потврђује своје гле-диште да се жене "покривене главе" моле Богу и долазе на јавне скупове.

Све што је овде речено, нема сумње односи се на "жене" као женски пол, а не само на "оне које имају мужеве", те све ово важи и за девојке, као што је и у вашем питању постављено.

На крају бих само још нешто рекао. Питање мараме у храму на молитви не треба схватити формалистички и фарисејски, него суштински. А то значи да целокупно одевање женског света треба да је у складу са хришћанским учењем о скромности и чедности у одевању, о унутрашњем украшавању (врлинама) а не спољашњим накитима. Ништа неће вредети марама на глави, ако је остали део одеће неприличан. То може само још више показати женску бестидност, и још већу саблазан изазивати код људи, што управо апостол Павле наведеним својим саветима и речима жели да спречи.

Наше време је оптерећено многим изумима моде, па се начином одевања жели постићи пот-пуно супротно ономе чему је одећа намењена. Уместо да одело буде "покривало наше срамо-те", данашњи начин одевања служи управо истицању онога што би требало да покрива. Као да смо заборавили на опомену дату још у Старом Завету: "Жена да не носи мушкога одела нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је ГАД пред Господом Богом твојим ко год тако чини" (V Мојс. 22, 5).

Нека би овај кратки одговор послужио христољубивим мајкама и сестрама као повод да свој живот у целини, па и начин одевања ускладе са целокупним моралним законом Православне Цркве, који нам је предат од самога Господа Исуса Христа, а посведочен светим Апостолима и вековном праксом живота Цркве. Не треба зазирати од погледа и мишљења "других" како ће и шта о нама мислити ако будемо у животу и одевању следовали учењу Цркве, а не моди савременога света. Не идимо оним путем којим "сви иду", јер много је оних који иду широким путем који води у пропаст. Нека за нас буде најважније шта Бог о нама мисли, и како Он о нашим поступцима суди.

Мир ти и радост од Господа.

21.10.09

ИСТОРИЈСКИ ВИДЕО ЗАПИС

МОМЕНТИ СА ИСТОРИЈСКОГ ПРОЦЕСА СЈЕДИЊЕЊА ГРЧКЕ И РУСКЕ ИПЦ

Јединство Истинских Православних Хришћана ојачало би наше заједничко сведочење Христа пред светом. Заиста, јединство као доказ нашег сведочења је учење предано Апостолима од самога Господа и Спаситеља нашег у његовој молитви Богу Оцу пре Његовог жртвовања на Крсту: „Молим....да сви они буду једно, Оче, као што си Ти у мени и ја сам у Теби. Нека они буду у нама да би свет могао веровати да си Ти послао Мене. Предао сам им славу коју си ти предао Мени, да би могли бити једно као што смо Ми једно: Ја у њима и Ти у Мени. Нека они буду у потпуном јединству да покажу свету да си ме Ти послао и да волиш њих исто као што волиш Мене.“(Јован, 17:20-30)


15.10.09

НЕ ПСУЈ - Свети Епископ Николај


Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне текао гној. Таква су уста човека који се час моли Богу а час псује. А нема народа на семљи, који тако страшно псује као спрски народ. Надати је се, да ће се народ српски који може све, моћи некад очистити и од ове моралне губе ! Када пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда сам ти псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има научи свог вола да псује, али ако нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш? У Светом писму пише: „ Срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло“ ( Мудрости Соломонове 15,28 ). Чуће Бог све што се рекне, зато треба премишљати , шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Зато се и вели још у Светом писму: „ Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада“. ( Мудрости С. 13,33 ) Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја, да не ригају блатом? И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе? Ружећи другога, човек испољава своју душу. Има прича како је један псовач грдио свог суседа пред једним чувеним сликаром. Грдио га, ружио, псовао – сликар мирно слушао, а за то време нешто сликао по хартији. Ти не слушаш шта ја говорим – рече псовач сликару. – А, слушам, слушам врло пажљиво, према твојим речима сликам твог несретног суседа. – Тако псовач продужи свој посао а сликар свој. – Кад је псовач заћутао и слика је била готова, и сликар показа слику псовачу. – Па то није он, рече псовач, то сам ја. То је мој лик, а не оног гада. Одговори сликар: Ја сам сликао према твојим описима тога човека како си ти описао свог суседа, заиста мора да изгледа овако. Кад то псовач чу и виде, пови свој отровни језик и постиђен побеже од сликара. Ето како језик испољава самог човека. А свака реч што човек изговори на уста капље му на његово сопствено срце те или га блажи, ако је блага реч, или га трује, ако је отровна реч. Заиста лепши је пред Богом и људима човек нем него човек који псује. Као што је лепше видети пешчану пустињу без прорашћа и зеленила него њиву са коровом и жабокречином. У таблицама Мојсејевим била је урезана на 3. месту заповест: „ Не узимај узалуд имена Господа Бога свога „. Најузвишенија, најстрашнија и најпоноснија реч, коју људски језик ( од иловаче ) научио да изговара, јесте реч Бог, т.ј. она реч која означава Онога, Који је створио свет, дао свету живот и законе, и Који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром скованом његовим рукама. Ко је дакле толико душевно заслепљен да да се усуђује узимати узалуд име Божије!? Па још хулити на име! Ах колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље. А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа. Заиста ни хула на Бога не остаје не кажњена ! Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом. Богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само да трпе зло него временом постају слуге зла, извежнаби војници сатане. Гле како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога ! Како добро очекујете од Бога, ви што грдите Бога? Никакво, сем проклетства себе и свога порода, и свога рода и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина; животиња није толико ниска да хули на Бога, но напротив својим својим потпуним поштовањем Божијег закона усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба. Најжалосније је у српском народу то што и по неки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама забрањено пљувати, но нису написали нигде забрањено псовати! А ово су страшне речи Господа Исуса односно псовке и псовача: „ Породи аспидини ! Како можете добро говорити, кад сте зли? Јер уста говоре од сувушка срца. Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч, коју рекну људи, дати одговор у дан страшног суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити.“ ( Матеј 12,34 ) Чујте и разумите ове речи сви ви којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судом, где вам неће помоћи никакви адвокати, и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камо ли да не чује ваше богохулне речи. Но богохулство није само када хулиш на име Божје. Богохулство је и кад хулиш на начију мајку, или оца, или сестру; богохулство је и хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву, хули и на ковача који је секиру сковао. А благо вама који држите језик под гвозденим катанцем. Вели се у Светом Писму: „Језик је праведников сребро оковано“ ( Мудрости Сол. 10,20 ). Заиста ваше речи оправдаће вас пред Богом, јер ваше су речи чисте и светле као сребро оковано. Благо вама богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, на име: на утеху људима и на славу Бога. Неће Анђели небески окретати своју главу од вас као што ви окрећете главу од стенице. Него ће пригнути уво своје и сладиће се речима језика вашег. Савладајте језик свој, и савладали сте најдивљијег звера. Завладај те језиком својим и завладали сте најјачом тврђавом. Нека вам Свемоћни Господ буде у томе у помоћи. ПРЕСВЕТИ И ПРЕЧИСТИ БОЖЕ, ПОМОЗИ СВИМ ВОЉНИМА ДА ЈЕЗИК СВОЈ ОЧИСТЕ И ОСВЕТЕ, ДА ГА У ИСТИНИ ОЧИСТЕ И ОСВЕТЕ. ДА БИ ЈЕЗИК И СРПСКОГ НАРОДА И СВИЈУ НАРОДА НА ЗЕМЉИ БИО СЛИЧАН ОГЊЕНИМ ЈЕЗИЦИМА ТВОЈИХ АНЂЕЛА, И АПОСТОЛА И СВЕТИТЕЉА – ИНСТРУМЕНТ НАШЕ УТЕХЕ А ТВОЈЕ ВЕЧИТЕ СЛАВЕ, МОЋИ И МУДРОСТИ. ДА БИ ЈЕЗИК СВИХ ЉУДИ БИО НЕ НА ПОГИБАО ЊИХОВУ НО НА СПАСЕЊЕ И РАДОСТ ЊИХОВУ. АМИН

29.9.09

понедељак, 21.септембар.2009. БЛАГОДАРЕЊЕ ЗА ИСПУЊЕЊЕ МОЛБЕ, И ЗА СВАКО ДОБРОЧИНСТВО БОЖИЈЕ






Мала Госпојина, 2009.

У склопу литургије на Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина, после Заамвоне молитве о. Акакије је прочитао чин из Требника „Благодарење за испуњење молбе“, а све то у вези чудесног неодржавања параде полно изопачених.

Србија је највероватније јединствена земља у региону, па и шире, где овај скуп полно изопачених није прошао. И то је веома лепо сазнање.

"Многе молитве су упућене Богу да се тај срамотни и богомрски скуп не одржи. И Господ је услишио молитве свих нас који смо се за ово свето дело молили Његовој доброти. Овај пут сачувао је Господ и Његова пречиста Матер Српску престоницу Београд од овог ужасног осквернућа бестидне параде Содомљана. Вест да се овај пребезакони богопротивни скуп ипак неће одржати у Србији, каже о. Акакије, све нас је веома обрадовала. И зато нисмо хтели да ово велико доброчинство Божије остане без наше дубоке благодарности."

Ево неколико сегмената из ове веома дирљиве благодарне службе:

(...) Господ је са мном, не бојим се: шта ће ми учинити човек? Господ ми је помоћник: слободно ћу гледати у непријатеље своје. Боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове. Сви ме народи опколише; али их у име Господње разбих. Оптекоше, опколише ме; али их у име Господње разбих. Опколише ме као пчеле саће, и угасише се као огањ у трњу: у име их Господа разбих (...)

Ми недостојне слуге твоје, Господе, благодарни због великог доброчинстава Твога према нама, што си спречио Содомљане да својом прљавштином оскрнаве земљу нашу, славећи Те ми хвалимо, благосиљамо, захваљујемо, певамо и величамо Твоје милосрђе, и смерном љубављу кличемо Ти: Добротвору Спасе наш слава Теби.

Одломак из Апостола: „Браћо некада бијасте тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости; јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. Истражујте што је угодно Господу. И немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива светлошћу се обелодањује; јер све што је обелодањено излази на светлост(...)“

Са страхом и трепетом као непотребне слуге Твоје ми благодаримо милосрђу Твом Спаситељу наш и Господе, за Твоје доброчинство које си изобилно излио на слуге Твоје, не дозволивши да се земља наша оскврни богомрским пиром Содомљана и због тога Ти припадамо, и славословље Ти приносимо и са умиљењем вапијемо: избави од свих опасности слуге Твоје, и као милостив увек испуњуј на добро жеље свију нас, свесрдно Те молимо, услиши и помилуј.

Из молитве: Господе Исусе Христе Боже наш, Боже сваког милосрђа и доброте, Твоја је милост неизмерна и пучине човекољубља Твог бескрајна; припадајући величанству Твоме, ми недостојне слуге Твоје са страхом и трепетом смирено сада приносимо благодарење милосрђу Твоме за доброчинства учињена слугама Твојим, за одгнање Содомљанске напасти која је претила да ће своју богомрску прљавштину телесну и духобну излити по граду Београду. Због тога Те славимо као Господа и Владатеља и Добротвора, и хвалимо, и певамо и величамо, и падајући пред Тобом опет благодаримо, смерно молећи твоје безмерно и неисказано милосрђе: да као што си сада снисходљиво примио молбе слугу Твојих и милостиво их испунио, тако и у будуће учини да они напредују у љубави према Теби и ближњима и у свим врлинама, и удостој све верне слуге Твоје да добију добра Твоја избављајући Цркву Твоју свету и све верне њене од сваке опасности, и даруј им мир и спокојство, и удостој их да они Теби са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и једносушним Твојим Духом, у једном бићу слављеном Богу, свагда приносе благодарење, певајући Те и славећи Те од све душе.

Слава Теби Богу, Добротвору нашем, у векове векова.

Захваљујемо и свим Српским родољубима који су били спремни да свој протест искажу на улицама Београда, те су на такав начин веома утицали да до Содомљанског марша не дође.

http://stjenichanka.blogspot.com/2009/09/blog-post_21.html

15.9.09

Pride march in Belgrade

Овако је било прошли пут. Сада се спрема обезбеђење содомског безакоња са највећим мерама безбедности.

31.7.09

СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ











Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина деспота Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха српске зеље Кир Никона и дворских начелника, и виђењем трисветога јављања, док је сам Стефан (деспот) тражио да ово буде.
(О пореклу деспота Стефана Лазаревића)





Овај (деспот), дакле, засија од земље Далматије Дакије, (земље) сада названих Срба, где многи у последња времена процветаше, о којима ће родослов рећи. И ова (земља) не само да, слично оној обећаној, точи мед и млеко, него као да (је) у себе примила и везала четири времена и ваздух, и из себе (их) даје осталима...


(О улози кнеза Лазара у измирењу цркава)






На овом месту треба почети свима слатку и за слушање милу повест. Овде рађа та земља достојан плод себи, којим се много времена поносила не само као господином, него и као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по свему најкроткијим. Пошто је та земља била као пуста и као исушена, чекаше да се напоји водом, и измењена многим гресима, удостојава се много најбољег наследства.

То је овај велики и славни Лазар, коме је име као и сину његову. Јер он не беше у једном за похвалу а у другом оскудан, нити се у овом истицао а у другом бивао побеђен, него у свему диван беше; а да све остало оставим, јер је већина од онога што ћу ја рећи свима позната.

Нека одсада не буде више разлике (међу) црквама, а тако је било пре; мислим од дана цара Стефана, званога Душан, српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде) тонути у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ. Друго, исмаилћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци - једне су одводили, друге заробљавали, једне пленили, дуге клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се налажаху и увек се наметаху - ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо ка јединоме који мења све. Прва брига њему (Лазару) беше да је тачно оно што се тиче неба (брига) за црквени мир и устројство, јер виде њезино (тј. црквено) расцепљење и да је (то) незгодна ствар. Као велики мудрац, узима славу у самим стварима; и где је потребан несавладив подвиг, сам узима ствар у руке; и где је потребно домишљати се, није пренебрегао ни једну ствар; и одмах устроји да буду другарице једна другој обе сестре (цркве), које су већ много времена плакале раздвојена једна од друге. Има ли што веће код владара на земљи или шта је Богу угодније?

Када је ово добро утврдио, прелази на друге ствари: где год је видео ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочастивих, где су једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично. Јер одавно је већ грчка моћ опадала, а Исмаилћани су се умножавали и разлили тако да су допрли чак и у западне крајеве, и имали су са собом и Персе...


(О Косовском боју)






А када је умро и Оркан, подиже се најмлађи син Орканов, звани Амурат, и покори многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај не отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, а уз то још Христове, да се секу и кидају, него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију, или сам да умре и још да (то) посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту званом Косово. Међу војницима који су се борили пред (војском), беше један веома благородан (Милош), кога оцрнише завидљивци пред господином и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику, као да је пребеглица, и пут му отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. Ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва. Шта је било после тога? Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт.


(О приликама у Србији после Косовске битке)








Ова битка била је године 6897 (1389), месеца јуна, (у) 15 (дан). А он (Лазар) прими мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи званој Раваница, коју сам сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима зборује на небесима. А тада, тада не беше места у читавој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима овим пределима Рахила плакала и не хтеде се утешити - не само због (побијене) деце своје, него због богоизбраног господина, јер га (Лазара) нема и јер их (деце) нема. /Књига пророка Јеремије, 31, 15; Јеванђеље по Матеју, 2, 18./

И он стиже у добростојећа и вечна (места), а да оставимо (његова) љубочасна здања цркава и манастира, пуштање заробљеника и милостињу, која као из извора излива облик сваке врлине и (његово) извршење заповести.

У своме животу сазда тврде градове, сазда и (град) звани Крушевац, у коме подиже најкраснију цркву великоме првомученику архиђакону Стефану, ради молитве за увек спомињанога сина свога (деспота Стефана). Толико о томе.

А лав онај, који је на свом језику назван и муњевити (Бајазит), брзо се враћа на исток да седне на престо очев и да утврди царство одасвуда. А ако ми ко приговори због овога, због чега ово уплићем, такви нека погледају у царствене летописне књиге и видеће да оне излажу врло много и опширно о владаоцима, било да говоре у Јерусалиму, било у Царствујућем граду, /Мисли се на Цариград (Константинопољ)./ а уједно и животе (владалаца) околних земаља, да би тиме боље познатим учинили живот благочастивих и светих господара наших. Доста је ако се то само спомене.

А они који остадоше (беху) сироти и ужаснути од њихове пљачке, јер није претила беда само од Исмаиљћана, него се и западни суседи (Угри) спремише на рат. Уз то дођоше и међусобне борбе оних који су им били подручни; други су, међутим, били као самостални, тако да се може са Мардохејем /Мардохеј је, заједно са персијском царицом Јестиром, у вавилонском ропству штитио јеврејски народ од прогона./ у загонеткама и пророчким сновима рећи: "И гле глас и вапај, немири, громови и земљотрес, и побуна на земљи, и гле сада не два змаја но многи са гмизавцима, који дођоше да се боре. И би глас и све се смути од гласа вике њихове, о свима људима (беше) дању тама и сумрак и буре и ратови, и спреми се сваки народ да се бори." /Књига о Јестири, 1.1./ И заваписмо ка Господу због гласне вике њихове и би од малога извора многа вода; и велика река (потече), светлост и сунце засија и реке се узвисише и прогуташе славне. Пошто је ово овако било, дођоше им гласници од великога (турског цара) и он рече, као Навуходоносор у своме уму: "Обухватићу васељену као и јаје руком мојом." Гласници су се сагласили са благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезином Оливери и по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали. А тада пође и увек спомињани брат њезин (Стефан) ка самодршцу са сестром. И од тада би поробљена српска земља (тако) да је сам Стефан са братом својим Вуканом и са благороднима својима и са осталима морао сваке године долазити му на поклоњење. А велики цар од тада се није као Максимијан варљиво красио љубочашћем према великом Константину како би га погубио него се према овоме односио искрено и са чистом љубављу као према љубљеном сину, што ћеш наћи у (одређеној) глави, и пред свима источнима овим се (Стефаном) дичио као неким другим сунцем или као звездом даницом.


(О кнегињи Милици)


Достојна славе и веома мудра мати (Милица), која је превазилазила многе изабране матере, оставши, као што каже Соломон, храбра жена, имала је све врлине, као што знају сви око ње који су поцрпли милост из њезине руке и који су се надали да је приме. Али будући у толикој власти, знала је и светске (ствари) у којима је тешко снађи се: и по лепоти беше не само жена, него и Дисејс многи у саветима. А ко ће побројати божанствене и свештене украсе и дарове црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући такву (њезину) спрегу са онима који гледају ка једином Богу и како делима превазилази заповести; и ишла је напред на све већа (дела).


(О младости деспота Стефана Лазаревића)


Свети Манастир Манасија


А шта да кажем о ономе (Стефану) који је од (Лазара и Милице) засијао, показавши у себи премного од њихових особина, и превасходно и сам победивши све који су дошли? Требало је да буде свестран и изнад природе плод дрвећа засађених при извору вода.

Прелазећи (на то) да договорим о њему, мислим да себе бацим као у океанске струје које се не даду препловити и које су неиспитане; али, ипак, макар и шибан валима живота, пођох на пловидбу, држећи се краја; јер нисмо дошли у службу њему од детињства - а ово је било раније - и говорити о њему у то доба нисмо у стању.

Он беше изузетан још као млад; и био је васпитаван од благочастивих и из дана у дан показиваше се да ће у свему бити обдарен: уговору, и у делу, чиме се истицао. Као што кажу за Александра Филипова да када је отац негде ратовао, тужан говораше својим вршњацима: "Отац мој све врлине извршава, а ја нећу имати шта." Тако и овај, као дете, гледајући на цркву (коју је отац подигао), говораше: "Већу и лепшу ја ћу подићи." О ратовима слично; и друге речи сличне пророштву (говораше); просто у свакој вештини, било (она) божанске или човечанске премудрости - чега год се дотакао, убрзо се показивао бољи од својих учитеља.

Било (да је реч) о ратовањима, борби и уметности, која многима није лака, у свему овоме био је први и друге упућиваше. У свему беше савршен. И по лепоти тела и снаге био је међу вршњацима као сунце посред звезда, а (у) беседама изванредан, као нико дотле; и беше као Соломон када каже: "Изнад свију који су били пре мене у Јерусалиму," /Књига проповедникова, 1, 16./ (такав беше у) свим обичајима и речима, којима се много пута добивају многе (ствари) и освајају се без крви.

Где више пута нису успеле војске, које су се потрудиле, и оружје многих лађа, ту је успевала једино просвећеност. Многе примере за ово имамо свуда: заузеће великих и предивних градова Вавилона и Троје; Кир када брзо нападе на Асирце и Јелине; када ради жене Менелајеве Јелене Троју разорише, и Темистокле победи Персијанце лађама и натера Ксеркса у бег, комарац жестокога онога лава, и много таквога може се наћи. Пошто чистота чисти душу а храброст (је) згодно спојена са добром ученошћу те стопивши се уједно (то) остаје недељиво, увек успева и тако рећи остаје урођено. Све ово се (у Стефану) састави као чистота и свеукупност врлина. Толико о раној младости.

Када је постао пунолетан, као покривачем заборава покрио је оно што је било, додајући великим стварима још веће, и ако би ко други постигао који део (од овога), мудровао би да је велик, будући подложан страсти људској. А овај не само да не (беше) подложан овоме, него и у толикој величини владарској не изостави ништа корисно, остајући непоколебљив, бежећи од онога чему се Бог противи, што је незгодно онима који владају, тако да су се и анђели дивили. Не одступи ни од једнога пута правога и царскога.


(О одласцима на Порту)


Свети Деспот Стефан Лазаревић - Високи приноси Београд Пресветој Богородици (Тодор Митровић)



У почетку владавине одева се материнским молитвама и наслеђује очево достојанство, и јавља се као најсветлији владар света. Али не беше све савршено, јер ђаво који одувек сеје кукољ, подјари велику борбу неких великаша, које отац његов покори под своје ноге - они су гледали да се са њиме изједначе и измакну испод његове власти; и измислише многе тешке кривице против њега, износећи их пред Бајазита, једни говорећи како подиже Угре против њега, а други су говорили да су самостални и да хоће да служе његовој (Бајазитовој) држави. И послаше гласнике од којих један беше по имену Михаило, увек будући благородан и веран Стефану, и нашао се очи у очи са онима који су на њега клеветали и буну подизали. А ови беху Никола Зоић и Новак Белоцрквић са другим неким. И Новак позван (од Стефана) дође, не знајући никако да се сазнало за дела његова. Њега смрти предадоше и (то) по правди. А Никола побеже у утврђење града званога Островица; видевши да му није могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са својом женом и децом - са четири кћери. И тако, смиловавши се, овај благочастиви (деспот Стефан) са својом матером остави их у свакој сигурности.

А због овога пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. /Деспотица Јелена (у монаштву Јефимија), кћи кесара Војихне, жена деспота Јована Угљеше./ Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара. (Јефимија) јој рече: "Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо." Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду.

После отиде због овога и благочастиви и увек спомињани кнез Стефан и још у страху пошто по савету неких беше пристао да буде пријатељ са Угрима. И када виде да ће његова намера у будућности бити немогућа, он се посаветова са благочастивом матером; дошавши источном (цару Бајазиту), овде је по Соломону било "срце царево у руци Божјој", /Приче Соломонове, 21, 1./ од доброте твоје, Владико, због ствари од које трепеташе и ужасаваше се; зато је све свршио повољно и неукротив гнев ка милости и љубави измени (тако) да га је као најслађег сина саветовао и учио најљубазнијим речима.

Када дође к Бајазиту (беше) обичај да сви сабрани после јела одлазе; овај не хтеде изићи, но ставши стојаше. И када је био запитан од цара за узрок, одговори: "Господару, уместо да ме ко оцрњује (пред) твојом моћи, сам ћу изнети сагрешење моје, које царству Твоме неки за мене беху саопштили како сам одступио од службе твојој држави и да сам друг Угрима. Расудивши опет да је ствар неумесна, сетих се васпитања, твоје моћи и заклетве и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци; шта хоћеш, учини." А он мало поћутавши, дивећи се, одговорио је слатким речима: "О мили! Шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео земљу узети као своју. А шта ћеш ти тамо учинити? Ко је од оних који владају а (који) приклонише главу (пред) Угрима постигао што у своме господству?" И поменуо је по имену бугарске цареве и остале. "А ти, рече, будући са мном и ако идеш тамо где ја не идем, заиста се смућујеш. А ако идеш са мном где сам ја, не треба да се смућујеш. Ми смо владари, и ако ми не пођемо на друге, други на нас неће. Јер војском се најјача царства одржавају и шире. Тебе сада сматрам као најстаријега и вазљубљенога сина и јављам пред свима - мојима и источнима. Јер ко је код мене у таквој части као ти? Ја сам већ у старости. Зато или ћу у боју или од болести умрети. А ти овако са мном живећи (у) времену ћеш тада добити. Многи моји синови устаће брат на брата и сваки од њих слаће ка теби молиоце за помоћ, или само за љубав, а не непријатељство. Дочекавши ово време, одржаћеш не само своје крајеве, него (освојићеш) и друге пределе око целе своје земље, и назваћеш се велики и преславни владар. И сада ћеш држати своју земљу у својој граници. Послушај мене и ја ћу ти казати шта треба да чиниш. Док сам ја у животу, потруди се и сатри своје силне и доведи на своју вољу, јер тада (после смрти моје) ћеш хтети и нећеш ништа успети. Зато било благородне, било ниште од својих људи издигни, и учини славнима те да заједно с тобом владају. А клетвенике све ућуткај и њима сличне." Оваквим и многим речима поучише (га) цар, отиде Стефан својој кући, и, о чуда! Ко је такво што где чуо или видео? Он, који је дошао као окривљен и готов на смрт, примио је као син од цара власт! И какве савете и то не од једноверних! Ко је такво пророштво када чуо од језичника?! Јер све се збило у наше дане тако да су сви по свима крајевима могли и видети, пошто није сакривено нити се потајно догодило, него се изврши пред лицем васељене. И да нико не мисли да је то необично што речи човека Исмаиљћанина упоређујемо са пророштвима; такав нека погледа на пророштво Кајафе, који рече: "Боље је да један умре за цео народ." /Јеванђеље по Јовану, 18, 14./ А врховни (апостол Петар) каже: "Ни једно слово писма не бива по своме сказању, нити човек пророкова кадгод по својој вољи." /Друга саборна посланица св. апостола Петра, 1, 20./


(О погибији краља Марка и Константина Драгаша)


Ктиторски запис Светога Деспота Стефана Лазаревића - Високога са довратника Саборне Цркве у Београду (1410.)



После овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха; и подигавши се са свима силама својим дође и прешавши Дунав 6903 (1394) сукобише се у биткама са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом, у којима је била неисказана множина крви проливена. Тада погибоше краљ Марко и Константин. А ту се, у овој бици, нађе са овим господарима и кнез Стефан о коме ми говоримо. Јер сви ови беху са Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако да кажу за блаженог Марка да је рекао Константину: "Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату." /Много управо у овом сведочењу Константина Филозофа траже корене велике популарности Марка Краљевића у јужнословенској усменој традицији./ Вративши се својој кући, цар (Бајазит) измири се са њима.


(О Стефановом јунаштву у бици код Ангоре)


Светородна Кућа Хребељановића-Лазаревића



А да наставимо причу о великој бици. /Битка код Ангоре вођена је 28. јула 1402. године између монголске војске коју је предводио Тимур (Тамерлан), и турске војске, на челу са султаном Бајазитом. Турци су у овом боју поражени, а Бајазит заробљен и одведен у ропство, где је умро 8. марта 1403. године./ Има, дакле, нека земља, на међи Индије, која лежи на северној и источној страни ове, звана Орар. И тај крај је међуречје који окружују две реке. У тој земљи пребиваше неки човек, син старешине некога места. И тај муж, именом Демир, беше свиреп и велики насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе њихове овце, где је био и устрељен у ногу, од чега је и хром био. И овако устремивши се стече имања. Сакупи и тисућу људи под собом и са овима преваром нападе на некога поглавара земље коме је име Камарадин, који је имао под собом десет тисућа војника. И победивши га заузе ту земљу и наједанпут са тих десет тисућа нападе на самога вођу Персијанаца, такође на превару уђе у саму Персију, где вођа персијски попе се на кулу, ухвати овога и наједанпут владаше свим Персијанцима, и имао је свега војске сто и педесет тисућа. После овога и све околне земље покори и отуда, пленом осиливши се, превазиђе и Дарија, а около држећи, разли се као многоточни извори, убијајући све што се нашло...

...Овако се укрепивши и ојачавши, посла посланике ка муњевитом цару (тј. Бајазиту), који се хвалио да ће ускоро освојити и Царствујући град (Цариград), тражећи од њега данак и послушност, који је исток и запад изједао и измождавао. А овај, чувши овакве (речи) и разљутивши се, објављиваше рат и спремаше се за борбу, зло говораше и шиљаше жестоке речи, "ако, рече, не дођеш у бој"...

...Али персијски (цар Тамерлан) /Тимур (Тамерлан) - монголски владар (1336-1405)./ разљутивши се од злих речи, жестоко се разјариваше, покривајући горе и поља војском. А Бајазит сабра сву своју војску и (од) источних и (од) западних (владара) и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да колико је могуће дође са својом изабраном војском. И Тамерлан, дакле, ушавши у крајеве плењаше. А овај (Бајазит) гонећи, не знајући прође (Тамерлана), и нашавши га у Анкари, удари на њега. При судару газили су један другога. А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и оним, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске. А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље! А (о) величини његове тадање победе сви су причали и доста је чувена. И врати се пошто су се варвари раширили и пошто су се напред свуда разлили; побеђиваше поједине гониоце и имађаше окрвављену десницу...


(О добијању деспотског достојанства и женидби)


Свети Деспот Стефан Лазаревић - Високи, Повељом у Борчу потврђује повластице својих Предходника дубровачим трговцима (2. децембар 1405.)



Али ми ћемо се вратити на претходно. Благочастиви кнез Стефан стигавши, дакле, у Царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију слушаше љубазне речи и (сви) мишљаху као да гледају у неко сунце. Тада доби и деспотско достојанство од благочастивога цара Јована. /У Цариграду, августа 1402. године, византијски регент Јован VII Палеолог додељује Стефану Лазаревићу високу титулу деспота. Цар Манојло II Палеолог потврђује ову титулу 1410. године./ Јер овога свога нећака беше оставио цар кир Манојло место себе, притешњен напред поменутим Бајазитом; беше отишао ка Римљанима старога (Рима) ради сједињења цркве (као) и да диже војску на одмазду и избављење. Јер већ много година држаше Царствујући град затворен јер пропада од глади. неки ноћу избегаваху, а осталим сиромашним заповедаху да изиђу.

Овај, дакле, благочастиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате (Ђеновљани); када виде (Стефана) у Царствујућем граду, веселећи се са њим у царским (дворима) даде (му) венац деспотског достојанства који беше сам себи исплео својим храбрим делима и добрострадалним подвизима. Цар Јован га посла да оде с лађама његовом тасту на Митиленско острво да га са лађама спроведе у Арбанасе. Јер овај намераваше да тамо иде. А овај (таст) предузе (све) јер му се указа прилика да види светлу даницу у своме граду; и у овом најизабранијем и красном граду Митилени не беше места где га овај Катеолуз није гостио, спремајући проводе и гозбе у својим баштама и вртовима уз клицање: "Многаја лета, Владико", као што је обичај владалачком чину.

Тада је овај превисоки (Стефан) о коме је реч, угледао и кћер овога владара, коју после узе за жену. /Стефан се 1405. године оженио Јеленом, кћери Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса, блиском сродницом династије Палеолога./ Јер по матери је и ова нећака цару Мануилу, од кога се и господа и тај род називају Палеолози. Тада му рече овај Катеолуз: "Коју хоћеш од мојих кћери, узми себи за жену." А ово се догоди уз савет и суделовање царице Јованове, њезине сестре.

И док је истоимени деспот (Стефан) чекао на острву да се спреме лађе, и док је са братом својим Вуком био у њима (тј. лађама), дође до западних страна цар грчки Манојло ка Калипољу; ту дође са истока после Ангорске битке и најстарији син овога муњевитога, тј. Бајазита. Ту, дакле, овај (Манојло) на мору (тј. на лађи), и овај (Сулејман) на суху, учинише крепко пријатељство, као отац са сином.

Тада се и Солун врати у руке Грцима. А овога Сулејмана цара сва дела беху добра и доброразумна, само вином побеђен биваше више од свију других владалаца и никада га не остављаше, тако да се после због вина и царства лишио.

Радосно, дакле, бише се царем грчким, достојни један другога.

Дође, дакле, грчки цар у Царствујући град, а (цар) Јован, покоравајући му се као оцу, склони се у Солун; јер овај (Солун) му тада даде на управу. А тада се Царствујући град простирао до Визе и даље по Црном мору до силивријске стране, и остало, а још и по ахајитским странама са солунским странама и по Светој гори Атонској. А кажу и то да многи говораху о Кантакузину: "Устани и узми државу своју, као потомак благороднијих и светлијих старијих грчких царева." Јер њега тада, уместо вазљубљенога брата, беше оставио цар са Јованом; али он не хтеде руке подићи на блаженога Манојла. И цар, дакле, изабрани овај седе на свој престо, благодарећи Бога за све што се догодило, који га је провео кроз огањ и воду у мир. И би, дакле, велика битка код Ангоре, године 6911 (1403). /Треба 1402./ А деца Бајазитова одржаше се у источним (пределима): Мехмет султан у горњој земљи, који најпосле царствова боље и светлије од своје браће; и Муса (прибеже) Татарима, Асебег у Анатолију, док га не уби Сулејман. А Мустафа умре.


(О владавини деспота Стефана Лазаревића)


Грб Светога Деспота Стефана Лазаревића - Високога (реконструкција др Александра Палавестре)



Ко ће исказати тада неисказану радост када је земља, ваистину запустела, опет примила таква пастира! Дошавши у своје отачаство као Коил, (који), изишавши из дубоких шума, страшан долази, огањ избацујући и ужасавајући ближње и даљње; овако изишавши и обишавши, као муња сијаше грмећи, збуњујући непокорне (који то беху) због многих метежа. И свако бешчашће би згажено и устраши се: одсекоше се руке оних који су чинили неправду и који стреме ка злу, а правда је процветала и плод доносила. Не изгоњаше брзи спорога нити богати убогога, нити је моћни узимао пределе ближњих, нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је постојао зли и глупи говор, нити лагања против начелника, нити презирање преславних по чину, нити слично томе. И шта је све тада по свету Цара (Бајазита) учинио. Ако је ко због невере своје (што) изгубио или (због) лошег служења или којим другим начином постаде сиромах, њих (деспот) постављаше на прво достојанство и поштовање па макар да су били у бедним приликама - да се ништи не лиши места отачаскога или дедовскога или прадедовскога. Јер према судбинама божанственим говораше о онима који су сагрешили - да не треба да буду двапут кажњени. А онога који није сагрешио, као сиромаха, соломонски волећи поштоваше. Беше подигао, од почетка тако рећи, свој велики врт крсни: једне као начелнике над пословима (постави), друге као телохранитеље своје што беше и најповерљивији (унутрашњи) чин. А онда (постојао је и) други чин. Затим трећи, спољашњи, да су трећи у заједници са другима и други са првима, тако рећи по анђелском чину, и могла се видети Аеропагитова слика. /Константин Филозоф упоређује владавину деспота Стефана Лазаревића са делом О црквеној јерархији Дионисија Аеропагита, односно непознатог аутора с краја IV и почетка V века./ Јер и Бог по својој слици уручи људима државну власт. А о стварима дома царскога, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има доста (па) и сувише. И сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе у удивљени побожношћу, а сви су се један према другом (понашали) како доликује и са лепом уздржаношћу; још више они, унутрашњи, које је ова зрака (Стефан) надгледао, одређивао и осијавао. Вика, лупање ногама, смех или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у светле одеће, коју је раздавао лично деспот. И у свакој царској наредби сијаху царске (речи). Са страхом су сви гледали на њега. А треба да се и ово зна да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити. А ово је још чудније од првога: у таквој владавини понеко избеже понекад од женске љубави и свирке. А овај је мрзио обоје, па шта више и одбацио. Само колико треба музике за рат, рече, да се нађе.


(О четовођи Караљуку - Новаку)






Беше неки муж по природи сличан лаву (неки Новак); /Караљук (Новак) - четовођа у областима под Деспотовом влашћу који је својим упадима наносио велике штете турским поседима./ и тај (је био) од пресветлих из давнине, (као и) под руком истоименога (Стефана) и пре овога; и он на хајдучки начин узнемири срца исмаиљћанских земаља. И зато га је тражио цар (Сулејман) да га погуби. Одговор (Стефанов) беше да он као разбојник у горама обитава. А и градови бугарски беху се побунили (под вођством) синова царева бугарских. Зато пре овога подиже се цар Мусулман и дошавши на Темско, заузе га у боју. И посла посланике ка благочастивом овом деспоту рекавши: "Само хоћу да прођем кроз пределе твоје без икакве штете." Јер још не беше земља раздељена. Њу, полазећи ка Овчем пољу Топлицом, напред речени муж, Караљук му је име (одн. Новак), узевши неке ствари од царских станова донесе, а деспот опет ове врати.


(О опоруци деспота Стефана)


Закон о рудницима Светога Деспота Стефана Лазаревића - Високога (детаљ)



Благочастивога деспота Стефана хваташе св више ножна болест од које одавно страдаше. Зато, веома се побојавши смрти, посла по свога сестрића, господина Ђурђа, и овај дође у место звано Сребрница; и ту (деспот) сазва са патријархом сабор од часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних и на сабору благослови њега (Ђурђа) на господство, говорећи: "Од сада овога сматрајте господином место мене." Учинише и молитву над њиме са полагањем руку; и све закле да му буду верни. А прокле оне који би подигли какво неверство. Затим закле и њега самога да неће презрети његово васпитање, "него како сам ја само о свему мислио, тако чини и ти. Јер многи су ми послужили којима не успех дати награде." И много (га) поучи о побожности и заповестима. Зато од тада много верније се приклањаху младом своме господину него раније. А благочастиви, оздравивши од оне болести, ходаше добро чинећи.


(О смрти Деспотовој)


Грб Светога Деспота Стефана Лазаревића - Високога  према Хроници Улриха Рихентала (1418.)



Али блажени (Стефан), с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге стране обилазио је земљу како би још подигао божанствени храм. И одатле чу да је то острво (угарско) заузето. Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је досада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше - а то беше свима дирљив призор - испустивши само један глас: "По Ђурђа, по Ђурђа" - говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу.

Престави се године 6935 (1477) у 19. дан, месеца јула, у суботу, у 5. час дана.


(О чудима у часу смрти Деспотове)


Печат Светога Деспота Стефана Лазаревића - Високога  (1405.)



Када је са коња био скинут, био је у граду наједанпут такав страшан гром изненада, какав никада нисмо чули; од тога часа и тама би у целом том крају тако да се мислило да је ноћ која се у залазак сунца мало просветлила. А ово беше у подне...

...И у осталом, дакле, могло се са Јеремијом пророком оплакивати опустење Новога Сиона, као он тада (што оплакиваше). Јер, ваистину, где се наједанпут деде све светло и красно што је унутра и напољу? Где су кола оних који играју, где црквена сабрања? Где су саборне свечаности и молитвене литије у околна (места)? Наједанпут све постаде гадост пустоши, све се преобрази, све постаде као да ничега и нема, све се испуни горчином; хумке се распадаху и сагореваху, а народ је једанпут био изгоњен, а други пут се усељаваше; често се догађаху неке нове и неугодне (ствари) онима које владају и видело се оно што се заиста пре овога у сновиђењу предсказиваше: од запада као да стари орао, покислог перја, овде од куле на кулу прелеташе и обладаше.

А догоди се и друго знамење. Када је пала дубока ноћ, а ми нисмо спавали, ваистину Христову долажаше са запада, с оне стране реке (Саве), као јечање трубе и по мало се повисиваше док није изгледало да је на Сави (на половини Саве), затим пред кулом, а онда по целом граду, од врата до врата. А ово није брзо пролазило, него (је трајало) два или три часа тако да је изгледало као да долази истоимени (Стефан) када (глас) не би долазио од Запада, или (као) да је нека војска, тако да смо изишли да видимо шта се догађа и упалили смо огањ.

Догоди се и овај призор: из градске велике цркве у ваздух подигле су се часне иконе, и, гле, као по чину који ће бити приликом другога доласка (страшнога суда): Царица, дакле, и Владичица и Јован Претеча са обе стране лика Спаситеља; и иконе дванаест апостола - по шест како треба са сваке стране - што смо мислили да је у славу и заштите града. А оно беше у часу смрти, јаој!

Догоди се пре престављења истоименога (Стефана) 17. дан тога месеца; пустио је ваздух с неба као искре на град које и паљаху, а онда се угасише. А пре овога - узвитлани вихор скину кровове црквене у граду и сврже (их) на земљу и поруши многе куће и кућу сестре деспотове.


(О постанку овог дела)


Новац Светога Деспота Стефана Лазаревића - Високога



А ми, иако примисмо заповест која превазилази наше снаге од свеосвећенога кир Никона патријарха, српских и поморских земаља, (да напишемо ово житије), (а) он је тада тамо дошао; па још и од војсковође и осталих изабраних (ово примисмо), али пошто је тада такво време било, остависмо да се (око овога) потрудимо. Четврте године од његова (тј. Стефанова) одласка Господу, он се сам јавио и као казном је претио да ће бити кажњен (ко (ово) не изврши). После овога, опет, када сам са свима својима био у странствовању, дошао је у моју кућу, где сам био недостојан да га примим, и заповеди ми да извршим обећање. Зато ако и нисмо били у могућности, потрудисмо се изложити (његов) живот.

Ако постоје неки који више знају (Стефанова дела) и који су тамо били сажитељи његови, или су веома писмени и оштроумни, добро је заиста. А ако се до данас нико не потруди и овде (нађе) које недостатке или (што) излишно, што није потребно или је грубо, пошто је дошла заповест и одређен начин (рада), нека се (касније) све доведе на своје место.


РЕСАВСКИ МИСИОНАР:

ДРАГИ РЕСАВЦИ У МАНАСТИРУ НОВИ СТЈЕНИК, ВЕЧАЕРАС ПОЧИЊЕ ВЕЛИКО БДЕЊЕ У ЧАСТ НАШЕГА СВЕТОГА ДЕСПОТА СТЕФАНА, ПОКРОВИТЕЉА И МОЛИТВЕНИКА ПРЕД ГОСПОДОМ ЗА СВЕ ИСТИНОЉУБИВЕ ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ, СА ПОЧЕТКОМ У 23 ЧАСА И СВЕ ДО, АКО БОГ ДА СВАНУЋА...
СВЕТИ ДЕСПОТЕ СТЕФАНЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС, ДА СЕ ВРАТИМО ИСТИНИ ПРАВОСЛАВНОГ ЖИВЉЕЊА И ЧУВАЊА ВЕРЕ КОЈУ НАМ ДАДЕ БОГ А ПРЕДАДЕ СВЕТИ САВА КАО ЈЕДИНУ ВЕРУ СРПСКЕ НАЦИЈЕ!!! АМИН, БОЖЕ ДАЈ НАМ ПЛАЧ ЗА ГРЕХ НАШ ШТО ТЕ ОСТАВИСМО И ПОЂОСМО ЗА ЛАЖЉИВИМ ЛЕПОТАМА ПРОЛАЗНОГА СВЕТА....