Translator

23.2.12

Св. владика Николај: Највећи српски грех



Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.

Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.

Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу - у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана...

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца...

Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје...

Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима...

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.

И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног...

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног". Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик". У нешто што нам се и не чини као грех.

Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење."

Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити...

Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу", већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја". Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога". Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.

И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

21.2.12

О судбини Срба данас; о побожности као путу образа; о телесним жељама; о негдашњој народној побожности; о породици и трпљењу


Ми сад ћутимо, нема никог да се данас истакне, немамо ни војне људе, ни политичаре, немамо никога. Оно што каже: ‘Гром загрме на Светога Саву, да се Срби дижу на оружје, али се Срби дигнут не смедоше.“ 1955. године, ви то не знате, цела „Застава“, Технички завод у Крагујевцу, поручила је мени, молили ме људи да ја само дигнем глас, да дођем у Крагујевац, али ја сам им рекао да није време да ми комунизам срушимо јер он долази са Запада. Наши људи су мислили да је комунизам поникао у нашој земљи, нису знали да Ватикан шири комунизам и да је комунизам основао Ватикан Тако и данас, устаће људи када буде требало, када буде време за то, сви ће да устану и одакле се не надаш биће победника и пораза и биће по нашим лепим и паметним и националним жељама, кад да Бог. То ће да буде. Ако греба да буде тако, ако треба да будемо робови, да будемо сужњи онда морамо да будемо, сила Бога не моли. Ми можемо да се молимо да нам Бог да мир, слогу и родне године, само да ми будемо мало бољи. Није лако данас бити добар. Није лако бити добар човек ни у својој породици, треба да имаш тактику, да се снађеш. Замислите да пустите децу да чувају овце, они их занемаре и пусте их тако на све стране, после родитељи треба да ихс муком сакупе. Тако и наш народ, не може да се опамети и док добро не плати, док се добро не научи, докле не буду сви за једно. Од Немање па све до ових ратова, наших времена, наши су владари били побожни људи. Зато су успевали у свему и у просвети и у војсци, свуда. А сад се све уротило против Бога, много се греши, и како ћеш ти као добар домаћин да скупиш своју породицу и ујединиш, кад свако иде на своју страну. Морамо да будемо добар народ, побожан. Без невоље нема богомоље! Да не би биле веће невоље треба се Богу молити. Наш народ не би знао никад добро да се Богу моли да нису наилазиле невоље, оне су човека доводиле до побожности, свакога човека. Чим невоље наиђу онда се човек лепше, усрдније помоли Богу. Ове наше невоље које су свуда око нас, и по предузећима и по домовима, то је све због наше безбожности. Ко од наших просветних радника, судства, ко је тај који се истицао као побожан и молио народ да буде побожан народ? Не може никако човек да буде мудар, пристојан, ваљан ако није побожан. Данас је човеку увек мало, и никада није задовољан, а све то због тога што није побожан. Тако је Господ казао: Оно зрно што паде у трње, кад се сејала пшеница, угуши га коров. А апостоли га питају: па шта ти то значи Господе, објасни нам? А Он каже: сејач је Бог, Он сеје науку, Он сеје оно што је човеку потребно, а семена која падају у трње, коров, то су они људи које угуши брига и сласти овога света. Све те човекове сласти, жеље грешне, оне га ниште и руше. Зато је Господ и казао: „Тесан пут води у Царство Божије. Не можете два господара служити, и ђавола и Бога.“ У сваком човеку живе грешне жеље и он не може лако да се ослободи њих. Али ако будете побо-жни, онда ћете добри људи бити и на свом месту, знаћете да се владате ваљано. Побожност чини човека човеком, побожност чува човеку образ, достојанство. istok 1Ако хоћеш некога да понизиш, сети се како би се ти осећао кад тебе неко понизи, ако хоћеш неког да похвалиш, да му вредност уважиш, похвали га и видећеш како ће бити радостан. То важи за свакога човека. Бог је  казао: „Чашћу један другога већега чините“. То је божанска наука. У друштву не може да се живи ако не поштујеш свога сарадника. Ако га не уважаваш, ти ћеш од њега да створиш себи непријатеља, па кад се рашири та неслога, та непажња, онда то прави хаос у сваком послу. Наш је народ увек био побожан, знао је шта значи Бог, знао је да без Бога ни преко прага. Ко ће мене да исправи, моје достојанство пред Богом, шта ће да ме исправи, ко? Ја, наравно, ја – ја сам господар свога достојанства, своје вредности. Сви смо ми господари своје вредности пред Богом, тако и своје побожности. Не чекај да ти неко буде пример у побожности и исправности већ сам учини напоре и постани побожан и исправан човек. Не ослањај се на друге! У својој породици имаш велике обавезе, и због тога треба да је човек побожан и прибран. Свој живот, своје владање мора да контролише, да се не угађа телесним жељама. Свети оци и кажу да се не угађа телесним жељама јер им никада угодити нећете. Све што телу више пружате, све ће више да тражи и да тиме пропада. И тебе твој образ, и твоју вредност пред Богом, и твоју вредност као човека пред сваким човеком, толико ће да понизи то твоје угађање телу да ћеш постати начисто безуман човек који не мари за свој карактер или ћеш се чудити: „Какав сам ја? Докле ћу овако?“ Тако телесне жеље човека одвајају од доброте и од Бога. Наши стари, наш народ из старина, по питању побожности, по питању празновања празника, су нам пример какви треба да будемо. А ми? Какав ћемо бити ми пример? Наши стари су се, на пример, уочи мобе и после завршеног посла, сви молили. На свадбама, на славама, свуда су се читале молитве. Ко ће то да поврати? Ти не знаш како је то било? Кад су узимане сеоске крсне славе, ишла је делегација, епископ је тражио из сваког села да дођу за савете. Ишли су с великим поштовањем, и тамо им је епископ давао по парче хлеба, као нафору, и они су на коленима чекали благослов за слављење славе коју им је он одредио, св. Ђорђа, св. Николу, св. Јована, с великим поштовањем љубе парче хлеба, и онда почињу да славе славу. Тако су се и кумови дочекивали, испраћали, тако су се тражили кумови, с великим поштовањем, с великом побожношћу и Бог је то благосиљао. Кад је кум код кума ишао у посету за сина, ћерку или унуче, он није улазио у дворпште, није достојан, неће да уђе у кумово двориште док не изађе кум. Знало се ко је кум, то није шала. Имати славу, живети хришћан-ски, кумство имати, то није обична ствар. Кад се неко с неким свађа у селу, на пример око стада, домаћини се договарају и разрешавају. Слажу се јер иду једни код других на славу. Оног ко ти долази на славу не смеш да га вређаш, онај ко на слави нема гостију, јер је с неким у свађи, није добар домаћин.На све се пазило и живело хришћански. Данас су породице другачије оријентисане. Различита су мишљења и у самој породици, потребно је не силом, него саветима да покажемо да је породица потребна ради нас самих. Не дирајте, кажу тамо, путоказе, поштујте саобраћајне знаке, не ломите, то некога живота кошта. Тако и у породици. Једни друге већима од себе чините, уважавајте једни друге, не жртвујте једни друге, човека, личност не жртвујте, брачног друга исто тако не жртвујте. Ако ћеш мужа да поправиш, буди примерна супруга, не дочекуј га гордо и љуто у кућу, не потенцирај на његовим манама. Манама нема краја, сваки човек има мане. Мане не можеш да нађеш једино оном човеку с којим не живиш. Једно другоме да снисходимо! Свађа доноси мржњу. Има људи који кад се наљуте све упропасте. Гнев треба да се зауставља. Сваки човек мора сам себи ред и мир у својој кући да ствара. Свуда има добрих и лоших људи и у селима и у градовима. Не узнемиравај никог, буди стрпљив до гроба, докле не изађеш из овога света, у овом свету сви смо ми у рату са нашим слабостима, манама. Бог је дао свакоме онолико колико му треба. Свако има онолико колико му је потребно за живот, само нека причува мало, не може да се једе увек шта се хоће. Ипак ми имамо пуно могућности у односу на ранија поколења, али треба да будемо скромнији у животу. Ми имамо могућности да живимо у слози, а настају неслоге у породици, у браку, изгустирало једно друго. Зар сам ја требао манастир да изгустирам? Ја сам младост провео у манастиру. Шта би било са мном? Тако и ви, у вашим животима морате да се владате пристојно. Нико те не пита ко си ти, мораш да будеш пристојан био млад или стар и као пример за похвалу. То је вера морала да унесе у народ, то је вера унела у народ још за време св. Саве Немањића, а то се изгубило, и кад се то изгуби-ло онда се све остало изгубило и пореметило. И ви имате тинтару, и ја имам тинтару, и ви сте господари ваших тинтара, пазите шта радите! Немојте да се брукате, не стварајте себи тешку ситуацију, кукаћете после. Наука је Божија мерило за свакога. Ако ћеш да се судиш, да пазиш како се судиш, да твоје суђење буде поштено, не на штету оног другога. Тако и у породици као домаћин мораш да решаваш своје проблеме са снисхођењем, са сажаљењем, са уважавањем. Ко то највише опрашта људима? Ко то највише снисходи људима? Ко то највећа понижења трпи? Бог је највиша власт и кад Он трпи зашто да не трпимо ми у ово мало времена? Свети апостоли кажу да наше невоље нису ништа у односу на награде које нас очекују у рајским насељи-ма! Какве милине, радости! Човеков разум не може да објасни шта је све Бог припремио оним праведницима који живе праведно. Не кукај, налазиш се у свом народу, не у туђем, него се сналази, лепо се владај. Децу учи да иду у цркву, да се Богу моле. Пази и чувај децу, Бог је свуда.

Беседе покојнога оца Саве из манастира Вазнесење крај Чачка.