8.МАРТ

ПРЕУЗЕТО:ПОСМАТРАЧ

понедељак, 08. март 2010.

„Међународни дан жена“ значи букет висибаба и 20% мања плата“

Честитати женама 8. март као „дан жена“ просто јер су жене једнако је као кад би 1. децембра честитали онима који су заражени ХИВ вирусом, просто јер су заражени. Овај кретенски обичај одржава се у „посткомунистичким“ државама као какав култни празник и своди се на саксију цвећа којом се купује мирна савест. Драге даме, 8. март је дан у години када сте „најјефтиније“.

Овај „међународни дан жена револуционара“ установила је Клара Цеткин, немачка јеврејка и истакнута комунисткиња која је умрла и спаљена у Совјетском Савезу. „Дан жена“ установљен је 1910. године на Другој међународној конференција жена социјалиста 8. марта 1910. у Копенхагену. Наводно, дан жена се обележава у знак сећања на демонстрације америчких радница у Чикагу 1909. године и њујоршки марш више од 15.000 жена годину дана раније, које су тражиле краће радно време, боље плате и право гласа.

О избору баш 8. марта за „дан жена“ писао је ђакон Андреј Курајев (види овде) који наводи како је Цеткинова, као Јеврејка, хтела да повеже овај празник са јудаистичким празником „Пурим“ којим Јевреји прослављају Јестиру и крај Вавилонског робства.

На страну ова злоупотреба и инструментализација борбе жена за равноправност. Далеко већу неправду женама учинило је комунистичко друштво које је дан борбе жена за равноправност, за боље плате и право гласа, претворило у једини дан када све жене сасвим забораве на ове своје захтеве јер се распилаве над цветом који добију у предузећу. То што им тај цвет поклања мушкарац, једнако образован и на једнаком радном месту а са бољом платом, изгледа да им уопште не смета.

Жене данас, осим у исламском свету, заиста имају боље услове рада и право гласа, али су далеко од равноправности. По свим релевантним истраживањима у свету, жене су и даље мање плаћене од мушкараца за исти посао. Још увек им је далеко теже него мушкарцима да напредују на радном месту и далеко им је теже да се изборе за заслужена признања. Све то у време када се више не доводи у питање потенцијал жене даа парира мушкарцу у скоро свим аспектима живота.

Феминисткиње су задовољне што су женама избориле право на одрицање од женствености као на какву вредну награду. Борећи се за феминистичка права угледале су се на мушкарце из најнижих друштвених слојева па су данас задовољне што могу да седе пијане у кафани, да шетају обучене као проститутке, да се чешу по задњици на сред улице или да пију пиво из флаше на некој клупи у парку. То нису права жена, то је право имбецила да постоје у друштву.

Жена мора да има једнака права као мушкарац без било каквог притиска, са било чије стране, да се одрекне своје женствености јер то и јесте њена највећа вредност. У том контексту треба посматрати и „дан жена“, ма са каквом позадином он до нас долазио. Када се изборимо за право жена на једнак третман у предузећу онда ћемо славити 8. Март као дан сећања на ту борбу, до тада немамо чега да се сећамо.

Преносити овај дан борбе жена за равноправност у фамилију, врхунац је кретенизма. Жена данас има на располагању сва легална средства да заштити своју личност ако се којим случајем несрећно уда, или живи у породици са поремећеним међуљудским односима. Све је развијенија и грађанска иницијатива за заштиту оваквих жена, отварају се „сигурне куће“ и сл. што је свакако позитивна ствар.
Али, будимо реални, жене у таквим породицама најсвесније су смрада лицемерја који се шири из букета цвећа који им 8. марта поклања муж, отац или брат који их у остале дане само малтретира.

Жене које живе у породицама са нормално уређеним односима су оне које нису свесне ове преваре. Оне су те које треба да добију цвеће и велико „хвала“ од својих мушких укућана на дан мајки, сестара, добрих супруга,... што је до њих када ће да прославе (мада већина земаља у Западном свету већ има ове дане). А 8. марта треба на свом радном месту да добију доказ да се њихов рад вреднује једнако као и рад мушкарца на истом том месту. Оне које прихвате киту висибаба као компензацију за 20% мању плату од свог колеге, боље нису ни заслужиле