Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне текао гној. Таква су уста човека који се час моли Богу а час псује. А нема народа на семљи, који тако страшно псује као спрски народ. Надати је се, да ће се народ српски који може све, моћи некад очистити и од ове моралне губе ! Када пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда сам ти псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има научи свог вола да псује, али ако нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш? У Светом писму пише: „ Срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло“ ( Мудрости Соломонове 15,28 ). Чуће Бог све што се рекне, зато треба премишљати , шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Зато се и вели још у Светом писму: „ Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада“. ( Мудрости С. 13,33 ) Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја, да не ригају блатом? И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе? Ружећи другога, човек испољава своју душу. Има прича како је један псовач грдио свог суседа пред једним чувеним сликаром. Грдио га, ружио, псовао – сликар мирно слушао, а за то време нешто сликао по хартији. Ти не слушаш шта ја говорим – рече псовач сликару. – А, слушам, слушам врло пажљиво, према твојим речима сликам твог несретног суседа. – Тако псовач продужи свој посао а сликар свој. – Кад је псовач заћутао и слика је била готова, и сликар показа слику псовачу. – Па то није он, рече псовач, то сам ја. То је мој лик, а не оног гада. Одговори сликар: Ја сам сликао према твојим описима тога човека како си ти описао свог суседа, заиста мора да изгледа овако. Кад то псовач чу и виде, пови свој отровни језик и постиђен побеже од сликара. Ето како језик испољава самог човека. А свака реч што човек изговори на уста капље му на његово сопствено срце те или га блажи, ако је блага реч, или га трује, ако је отровна реч. Заиста лепши је пред Богом и људима човек нем него човек који псује. Као што је лепше видети пешчану пустињу без прорашћа и зеленила него њиву са коровом и жабокречином. У таблицама Мојсејевим била је урезана на 3. месту заповест: „ Не узимај узалуд имена Господа Бога свога „. Најузвишенија, најстрашнија и најпоноснија реч, коју људски језик ( од иловаче ) научио да изговара, јесте реч Бог, т.ј. она реч која означава Онога, Који је створио свет, дао свету живот и законе, и Који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром скованом његовим рукама. Ко је дакле толико душевно заслепљен да да се усуђује узимати узалуд име Божије!? Па још хулити на име! Ах колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље. А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа. Заиста ни хула на Бога не остаје не кажњена ! Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом. Богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само да трпе зло него временом постају слуге зла, извежнаби војници сатане. Гле како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога ! Како добро очекујете од Бога, ви што грдите Бога? Никакво, сем проклетства себе и свога порода, и свога рода и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина; животиња није толико ниска да хули на Бога, но напротив својим својим потпуним поштовањем Божијег закона усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба. Најжалосније је у српском народу то што и по неки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама забрањено пљувати, но нису написали нигде забрањено псовати! А ово су страшне речи Господа Исуса односно псовке и псовача: „ Породи аспидини ! Како можете добро говорити, кад сте зли? Јер уста говоре од сувушка срца. Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч, коју рекну људи, дати одговор у дан страшног суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити.“ ( Матеј 12,34 ) Чујте и разумите ове речи сви ви којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судом, где вам неће помоћи никакви адвокати, и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камо ли да не чује ваше богохулне речи. Но богохулство није само када хулиш на име Божје. Богохулство је и кад хулиш на начију мајку, или оца, или сестру; богохулство је и хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву, хули и на ковача који је секиру сковао. А благо вама који држите језик под гвозденим катанцем. Вели се у Светом Писму: „Језик је праведников сребро оковано“ ( Мудрости Сол. 10,20 ). Заиста ваше речи оправдаће вас пред Богом, јер ваше су речи чисте и светле као сребро оковано. Благо вама богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, на име: на утеху људима и на славу Бога. Неће Анђели небески окретати своју главу од вас као што ви окрећете главу од стенице. Него ће пригнути уво своје и сладиће се речима језика вашег. Савладајте језик свој, и савладали сте најдивљијег звера. Завладај те језиком својим и завладали сте најјачом тврђавом. Нека вам Свемоћни Господ буде у томе у помоћи. ПРЕСВЕТИ И ПРЕЧИСТИ БОЖЕ, ПОМОЗИ СВИМ ВОЉНИМА ДА ЈЕЗИК СВОЈ ОЧИСТЕ И ОСВЕТЕ, ДА ГА У ИСТИНИ ОЧИСТЕ И ОСВЕТЕ. ДА БИ ЈЕЗИК И СРПСКОГ НАРОДА И СВИЈУ НАРОДА НА ЗЕМЉИ БИО СЛИЧАН ОГЊЕНИМ ЈЕЗИЦИМА ТВОЈИХ АНЂЕЛА, И АПОСТОЛА И СВЕТИТЕЉА – ИНСТРУМЕНТ НАШЕ УТЕХЕ А ТВОЈЕ ВЕЧИТЕ СЛАВЕ, МОЋИ И МУДРОСТИ. ДА БИ ЈЕЗИК СВИХ ЉУДИ БИО НЕ НА ПОГИБАО ЊИХОВУ НО НА СПАСЕЊЕ И РАДОСТ ЊИХОВУ. АМИН
Нема коментара:
Постави коментар