ТРИ ПРИЧЕ

Три приче - Tri priče from Prijatelj Boziji on Vimeo.

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: СРПСКА ЦРКВА, СРПСКИ НАРОД, ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ И...

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: СРПСКА ЦРКВА, СРПСКИ НАРОД, ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ И...: Радујемо се сада радошћу великом јер је Српској Цркви коначно обновљен епископат. Од стране канонске јерархије Руске Истински Православне ...

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: Поклоњење гробу Светог Саве Српског

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: Поклоњење гробу Светог Саве Српског: Његово преосвештенство Владика Акакије је јуче на претпразништво Преображења стигао из Француске у Србију где је одмах са српске границе...

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ ЛЕСНЕ

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ ЛЕСНЕ: Преосвећени Владика Акакије испред чудотворне иконе Мајке Божије Лесненске Молитва пред причешћем верних Благослов, честитке и ...

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: ХИРОТОНИЈА ПРВОГ ЕПИСКОПА СРПСКЕ ИПЦ

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: ХИРОТОНИЈА ПРВОГ ЕПИСКОПА СРПСКЕ ИПЦ: Архијереји Руске ИПЦ са новохиротонисаним епископом Акакијем, Светобогородицин манастир Лесна У историјском Руском манастиру Лесна (...

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: ХИРОТОНИЈА СРПСКОГ ЕПИСКОПА У ЛЕСНИ

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: ХИРОТОНИЈА СРПСКОГ ЕПИСКОПА У ЛЕСНИ: Владика Акакије испред главног конака Лесненског манастира ВЕЛИКИ ДАН У ЛЕСНИНСКОМ МАНАСТИРУ ( 2/15. август 2011. Пренос моштиј...

Велико незадовољство због самосталности Српске цркве показивао је Охридски и целе Бугарске архиепископ Димитрије Хоматијан.

ПИСМО СВЕТОМ САВИ:

"Поодавно смо већ чули о твојој пречасности, како си оставио своју земљу и родбину, наслеђе очевинско и просто рекавши овај свет и све што је светско, те отишао у приморски Атон, ка тамо настањеним испосницима, по којима то место Света Гора и јесте и зове се. Тамо си се у раној младости постригао, ујединивши се са тамошњим испосницима ... Тако си се и преко граница прочуо као млад монах и искусник "

"После порече и опроврже глас, који се беше понео о твојој величини, јер се чу, како је испосник Сава оставио Атон и тамошње подвиге и како се вратио натраг међу оне, који о злу мисле, који су узрок да се свето јеванђеље у тугу баца, те како и сам постао готово оно, што је и пре био. Распре домаће уграбише га из тврдога града Свете Горе, Сава се опет настани у Србији, испосник се претвори у управника и саветника тамошњих послова, у посланика околним власницима, те уздржавања од света, на које се беше заветовао као монах, претвори у светску вреву и хуку. И сасвим се пусти у светске бриге и у светско славољубље, поче ићи на гозбе, поче јахати коње одабране, окићене и опремљене, поче водити многу свиту, поче путовати са парадом, уз пратњу велику и различиту. И идући тим путем, зажеле и достојанство јерарха, па отпутова не знамо куда, те негде изненада постиже и то достојанство, и поврати се у Србију, у отачаство, као архијереј, трубећи и проповедајући то што се могло већма. По том рукоположи многе архијереје, да ли с одобрењем и да ли на уредно одређеним местима, непознато нам је. И да све укратко кажем: не само да је радио противно правилима о владању монашког реда, него је забркао и из темеља потресао и сами устав о црквеним пословима уопште ".

"Чујући о теби те и таке ствари и сад и пређе, нисмо им у свему ни веровати хтели, јер знамо, да је оно, што се по свету говори, понајвише лажљиво. А мислили смо и да није наше да се бринемо о томе, како си се ти из Свете Горе вратио у твоју отаџбину, и како си се ту и каквим пословима бавио. Али пошто си се ти рукоположио за архијереја, наше је, и то мислимо у великој мери, да истражујемо: како си се и за коју цркву рукоположио? Ако си ти, блажени, сад постао архијереј, као што се чуло на све стране, ми хоћемо да знамо где, иу томе се наслањамо на божанствене и свете каноне и на богољубиве законе. Ако си архијереј постао у Србији, питамо: како? Ако си то постао рукоположење патријарха цариградскога, питамо: чега ради? Од старине су, истина, цареви имали повластицу да градовима ступње дају, те да од мањег ступња, рецимо епископског, повишавају на виши, на прилику на архиепископски или митрополитске, али је за то требало да си пре тога ти био епископ, те да би се тако могао узвисити од нижега навише и почасније. А ти нити си се десио епископ, нити имаш какву год царску повластицу, којом би се проглашавало твоје постављење. А и где је данас царство, где ли би му било то, где ли су пак остала достојање, кад власт врше негде овај, а негде онај, а достојање царско нико нигде није неокрњено сачувао. А пошто правога царства већ нема, знаш и сам веома добро шта би било најприкладније и најпаметније ".

"Ако ли си се као нов архијереј натурио Србији без епископија, ти знаш врло добро и боље него ико други, да је Србија потчињена престолу Бугарске, и да се од архиепископа Бугарске рукополагао ко је постојао епископ у Србији и архијереј у Раси, и по томе си канонима противно постигао достојанство архијерејско, и отворено си на силу угазио у област туђу ".

"Ниси, дакле, наставља Хоматијан, по љубави к еванђељу, него си по славољубљу ускочио у архијерејско достојанство, и ради те кривице налетео си и на саму опасност, као она животиња, која у жестини, кад некуд нагне, и на најоштрији мач насрће . Ето, како те твоја жеља за преосвећеношћу у неупутности одведе ".

"Па још ако је и оно истина, да си застао епископа каноничним постављеног, онога у Призрену, и да си га тирански из епископије избацио, нагнавши га, кукавца, да да оставку, без сумње да би ради те оставке рђаво дело без одговорности прошло , и да си другога, који је теби по вољи, на оно место поставио. Тиме си превршио то твоје презирање канона, боље рећи то гажење самога Бога у канонима његовим. И пошто је твојој жељи исто тако и земље требало, учинило ти се најзгодније, да се залетиш, о најбољи, не на кога другога, него на автокефалнога старешину бугарске епархије и на јерарха, који су под његовом влашћу, и да ту тражиш достојање. И да ли си то учинио начинима, који могу бити канонички сасвим одобрени? Јер колико је неупутно да се рукоположење другога наместас у области автокефалнога архијереја, знају они, који озбиљно претресају листове закона и канона ".

"Ево овим саборно објављујемо твојој часности ово што следује. Ако отступиш од области, које по старини припадају нашој епархији, а које ти сад незаконито држиш, добро ћеш учинити, поступићеш мудро, па додавши у мисли и осећаје, да је твоје рукоположење неканонично, и вративши се на пут, којега су се твоји стари од постања држали, моћи ћеш у награду за ту мудрост и опроштај постићи. Ако ли неотступно будеш остао при твојим дрскости и при твојој једностраности, ако ли презреше ово наше писмо, погрешићеш против канонског правила, којим ти се правилно законита твоја власт обраћа, подврћи ћемо те одлучењу од свете и живоначелне Тројице, изкључићемо те из заједнице верних као преступника светских божанских и канонских заповести, као кривца, који потреса и брка црквени устав, који су још у почетку свети оци узаконили. А тога ради под исту ће кривицу и одговорност потпасти и они, који с тобом опште, били они у црквеном или у световном реду или чину. А да изврши ово наше саборно писмо, рукоположисмо Преосвећеног Епископа Скопског, у Господу драгога нам брата иу служби драга, господина Јована, нека би и живим гласом ово што је написано објавио твојој часности ".

ВАСКРС КОД РУСА

Свети Сава о јереси и јеретицима

''Наумих вам говорити реч и о јересима, јер много ових од почетка па до сада Ђаво намисли посејати и расплодити, много кукоља зловерја у васељени преко безаконитих јеретика који му служе. Јер о овим јересима Павле, велики васељенски учитељ, прорече Духом Светим: '' Ја знам да ће, по одласку мојем, ући у вас вуци тешки, не штедећи стада, и од вас самих устаће људи који ће говорити оно што је развраћено''. Вуцима тешким и људима који говоре развраћено назива јеретике, који од праве вере у јереси одводе. И мисли ли ко (надајући се) да је веран ако их слуша? И ови су грешна чест, тамни светлошћу, у истини неупућени, који говоре да је слатко горко а горко слатко. Тешко њима јер не вероваше истини!


Тога ради и ја се бојим да не буде међу вама штогод од нечистога и кукољнога учења њихова. Хоћу међу вама да обновим свету, праву, божанствену веру у Оца и Сина и Светога Духа да се изван ма које јереси, правоверни обнављају на начин свете вере. Свети богоносни оци заповедаше да се ово говори сваки дан и вече и сваку ноћ, шта више и пред спавање корисно је поучавати се овим, плашити се од непријатељских нам злих духова и растерати их од нас. Јер кад зли дух који дављаше Саула бежаше од Саула Давидовим свирањем у свиралу и гуђењем у гусле, колико се имају плашити и бежати од страшне трубе која исповеда Тројицу Свету у једно божанство? И сад, дакле, сви који сте данас сабрани, ако је ко од вас још обузет нечистим учењем јереси, нека изобличи недуг исповедањем, а ми ћемо вером православља у Бога њега ускоро излечити јер немогућно је, не одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро; имајући јереси, чисто исповедати божанство Свете Тројице, као што није ни на воску поставити других писмена не загадивши прве.
Тога ради молим вас да свако од вас не утаја у себи богомрске јереси. Ако је ко којом од вас досад био обузет из незнања и апостолски ћу рећи: '' Бог ће презрети године вашег незнања''. Ево сад вам преко мене запрећује да му се обраћате с вером и покајањем, јер је поставио дан у који ће судити васељени правдом, пред којом је све наго и јавно и ништа се неће скрити јер је Реч Божија жива и раднија и од мача с обе стране оштра и биће расудилац мисли и помисли срдачних, и пошто ће судити Господ тајнама људским то је страшно упасти у руке Бога Жива''.

И сви (на Сабору) чувши страшну им поуку говораху:

''ВЕРУЈЕМО КАКО ТИ ЗАПОВЕДАШ И ИСПОВЕДАМО КАКО ТИ, ВЛАДИКО, НАУЧИШ''.

+++ Владимир Димитријевић КОРАЦИ У ПРАЗНО (Кратка хронологија екуменизма)

САЈТ БОРБА ЗА ВЕРУ КЛИКНИ В. Димитријевић: Кратка хронологија екуменизма (са видео записима и фотографијама)

Monday, 14 February 2011

Поштовани посетиоци, Препоручујемо вашој пажњи „Кратку хронологију екуменизма“ нашег уваженог сарадника Владимира Димитријевића, у оквиру које, по први пут на вашем и нашем сајту, објављујемо хронологију заседања Генералне скупштине Светског савета цркава (World Council of Churches) у форми видео записа. Видео записи хронолошки прате рад ССЦ од оснивачке скупштине у Амстердаму 1948, па све до 2006, када је Генерална скупштина ове свејеретичке организације, која у свом чланству има око 340 „цркава“, заседала у Порто Алегреу у Бразилу. Уредништво Уводна реч Екуменизам је настао као покушај да се разједињене хришћанске конфесије поново уједине. О овом покрету, у званичном документу Руске Цркве „Основни принципи односа Руске Православне Цркве премо инослављу“ пише следеће: >>Екуменски покрет појавио се у недрима протестантизма на граници XIX и XX века. Појава екуменског покрета везује се за буђење „воље за јединством" у подељеном хришћанском друштву. Осим овога, иницијални мотив и импулс екуменског покрета била је потреба за међународном хришћанском сарадњом и настојање да се превазиђе деноминационализам који има разарајуће дејство на мисионарску делатност. Карактеристика краја XIX века постала је појава конфесионалних савеза, уједињења и алијанси. У првој трећини нашег столећа екуменски покрет није био нешто монолитно, него је то био скуп низа међупротестантских покрета. Практично, од самог почетка појављивања екуменског покрета, његови зачетници тежили су стварању једног органа екуменског покрета који се касније обликовао у „Светски савет цркава". Осим тога, појавили су се национални и регионални органи за узајамне екуменске односе - национални и регионални „савети цркава". Осим мисионарске делатности екуменски покрет се, пре свега, бави сарадњом у области практичне делатности. Нешто касније оформљени покрет за међухришћанско уједињење био је инспирисан управо протестантским учењем о цркви, циљевима и задацима поновног хришћанског уједињења. Једна од централних идеја протестантског екуменизма било је мишљење да ни једна од постојећих конфесија не може претендовати на то да се у пуном смислу назове „Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква". Све оне нису ништа друго до деноминације, које су се појавиле као резултат грешака људских подела некада јединственог хришћанства. Представници различитих конфесија нису се сасвим слагали у вези са питањем природе хришћанског јединства и смислом подела али се у основи „екуменска еклисиологија" сводила на то да хришћанско јединство јесте некаква датост. Пошто сви хришћани верују у Христа, онда они и јесу једно у Христу. У складу с тим, сматрало се да је екуменски задатак потреба да се на видљив начин изрази и нагласи то онтолошко јединство које је замагљено и ослабљено током историје, и да се успоставе нарушене везе међу Хришћанима. Према томе, перспектива успостављања јединства на практичном плану, разматрана је у правцу међуденоминацијских споразума. Пошто је владао став да „догма раздваја, а живот саставља", онда се за постизање зближавања деноминација намеравало: а) да се тежи доктринарном консензусу у вези са питањима која стварају поделе међу конфесијама (такав консензус је, као и сваки консензус, претпостављао уступке, признање да су разлике другостепено питање, а пре свега због тога што су сва та доктринарна неслагања - плод тврдоглавости и умишљености теолога и властољубља црквених администратора); б) да се, не чекајући постизања доктринарног консензуса, остварује јединство у пракси - мисионарењем, служењем унесрећенима итд; в) да се тежи успостављању црквеног општења као средства за духовно зближење међу деноминацијама - да се организују заједничке молитве, да се зову на богослужења сопствене заједнице представници друге конгрегације итд; нешто касније ова идеја је добила карактер тзв. „интеркомуниона" или „евхаристијског гостопримства" - када су се на учешће у евхаристији позивали представници друге конфесије с којом још није успостављено пуно општење. Иницијатори стварања Светског савета цркава сматрали су исти за највидљивији знак хришћанског јединства, инструмент за координацију међуденоминацијског зближења. Сам избор термина „екуменски" за назив покрета за уједињење Хришћана, одражава специфично, западно, спољашње схватање принципа саборности и јединства Цркве. „Екумена" - „васељена" је у првим вековима хришћанства била термин за означавање насељене земље, целокупности земаља грчко-латинске културе, земаља Медитеранског базена, територије Римског царства. Придев екуменикос („васељенски") је постао одредница Византијског царства, „царства васељенског". Пошто су се границе царства до епохе Константина Великог више или мање поклапале са ширењем Цркве, Црква је често користила термин „екуменикос". Он је употребљаван као почасна титула за епископе два главна града империје, Рима и касније „Новог Рима" - Константинопоља. Углавном су тим термином означавани свецрквени сабори епископа васељенског царства. Речју „васељенски", „екуменски", је означавано такође и оно што се тицало целокупне црквене територије, као супротност свему што је имало искључлво локално, провинцијско значење (нпр. помесни сабор или локални култ). Због тога је израз „екуменски покрет" подразумевао превазилажење деноминацијске „провинцијалности", превладавањем ограђености од свег осталог света, и отвореност према свим осталим хришћанским заједницама. Православна црква разликује „хришћанску целокупност", универзализам, васељенскост од саборности (католичности). Екуменичност је последица која нужно проистиче из саборности Цркве и која је нераздељиво везана за саборност Цркве, и то због тога што она и није ништа друго него њен спољашњи, материјални израз. Црква се у целости назива „васељенском" и ова дефиниција се не може односити на њене делове; али сваки део Цркве, чак и онај најмањи, па и само један верник може бити назван католичанским (саборним). Васељенскост и свудаприсутност Цркве су последице њене саборности. Црква није васељенска само као скуп свих својих удова или свих помесних Цркава, него свуда и свагда, у свакој помесној Цркви у сваком храму. На тај начин, православно и инославно схватање „екуменизма" (васељенскости) значајно су се разликовали. За православне је екуменичност последица унутрашњег јединства са Истином и унутрашње целовитости и нераскидивости духовног искуства Цркве, а за инославне је екуменизам полазна претпоставка и формални услов јединства. Уколико потреба Православне цркве за сведочењем инославном свету не изазива сумње, онда питање конкретних форми таквог сведочења и сврсисходности учешћа Православне цркве у екуменском покрету и међународним хришћанским организацијама јесте, као и раније што је била, предмет константног и пажљивог проучавања. Признајући и стално напомињући инославнима да је основни екуменски проблем подела, а не јединство, помесне православне Цркве донеле су одлуку да учествују у екуменском покрету и екуменским организацијама тако рећи „изнутра", и да заузму конструктивно - критичку позицију. Не може се рећи да је то питање неоспорно за православну свест и савест. Православни виде да је у екуменском покрету присутна, како искрена тежња ка јединству, тако, истовремено и читав спектар заблуда и погрешака у верском учењу који су се појавили током хришћанске историје. У вези са овим, више пута је постављано и поставља се питање: да ли су екуменски покрет и његове институцијске форме, као и улога коју православни у њему играју, одговарајуће и ефикасно средство православног сведочења? Не би ли било боље, једноставније и разумније држати дистанцу, говорити са стране и од самог почетка наглашавати инкомпатибилност основних претпоставки као и суштинских неслагања око дефиниције задатака и крајњих циљева? Међутим, прихватајући учешће у екуменском покрету, православни сасвим јасно и недвосмислено показују да се они не слажу са инославним виђењем екуменизма. За православне није важно то шта по себи представља екуменски покрет у данашње време, него оно шта би екуменски покрет могао постати уз мудро и трпељиво узрастање у њему „квасца" православног сведочанства. О принципима односа Православне цркве према „екуменском јединству" и његовим институцијским формама, писао је свештеномученик Иларион (Троицки) у свом одговору једном од лидера екуменског покрета и иницијатору стварања Светског савета цркава, Роберту Гардинеру. Посветивши свој одговор беспоштедној критици „екуменске еклисиологије" коју је, изгледа, заступао Гардинер. Св. Иларион на крају писма каже следеће: „Немојте мислити да је моје категорично неслагање са Вашим схватањем јединства Цркве осуђивање саме идеје светске конференције хришћанства (прототип ССЦ). Не, ја сам већ говорио о сопственој молитвеној благонаклоности у односу на планирану конференцију. Ипак сам чврсто убеђен да би био огроман корак на путу уједињења када би конференција утврдила најпре истину јединства Цркве и када не би сматрала све савремене хришћанске конфесије и секте, узете заједно, за једну Христову Цркву која је само изгубила видљиво јединство".<< Свети Јустин Ћелијски је о екуменизму, у својој књизи „Православна Црква и екуменизам“, овако сведочио: >> Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање "епиклезе", увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, "света" инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам... Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси у јерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и "непогрешиво" безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових - безброј. При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца. Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу "цркава", о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве - Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.<< Занимљиво је истаћи да су сви Свети Православне Цркве у 20. веку били изразити критичари екуменизма (као духовне издаје и компромиса). Чак и теолози који су у екуменском прокрету делатно учествовали на његовом почетку, јасно су сведочили да је само Црква од Истока – Una Sancta. Један од њих је био и отац Георгије Флоровски: >>Као свештеник Православне Цркве верујем да је Црква у којој сам крштен и васпитан, права Црква, то јест Истинита Црква и Једина Црква. То верујем из многих разлога: по личном убеђењу и по унутрашњем сведочанству Духа Светога, Који дише у Тајнама Цркве, и по свему ономе што могу научити из Светога Писма и од Саборског Предања Цркве. Треба, дакле, да сматрам друге Цркве као непотпуне, и у многим случајевима могу доста тачно да идентификујем многе мањкавости. Стога за мене хришћанско јединство јесте просто свеопште обраћање Православљу. Ја немам конфесионалне лојалности, моја лојалност припада искључиво Једној Светој (Una Sancta).<< Данашњи екуменисти су, међутим, далеко од озбиљне црквене самосвести својих претходника – они паписте доживљавају као „сестринску Цркву“ и спремни су на разне врсте „протестантизације“ теологије и богослужења. Пред читаоцем је, за почетак, кратка (и, наравно, непотпуна) хронологија екуменизма, заснована на хронологији коју је саставио руски православни мислилац, Роман Вершило. 1897. Ламбетска конференција англиканаца: Св. Писмо, Никео – цариградски символ вере, Крштење, Евхаристија представљају основу за обнову хришћанског јединства. Англиканци су (били) развили тзв. “branch theory” („теорију грана“), по којој је Црква једна у мистичком смислу, без обзира на конфесионалну подељеност. Ово учење је, до дана данашњег, основно у делатности Светског савета цркава. У прово време, изгледало је да су неке групе западних хришћана, антиватикански натројених, живо заинтересоване да се врате Православној Цркви. Међу њима су се нарочито истицали баш англиканци и старокатолици (који су одбили догму о папској незаблудивости). Година 1908, на Петој ламбетској конференцији, надбискуп кентерберијски оснива сталну комисију за контакте англиканаца са православнима, а 1912, у Сенкт Петербургу, бива основано Руско друштво пријатеља Англиканске цркве. Сабор Руске Цркве 1917-1918. поздравио је напоре старокатолика и англиканаца да се врате јединству с Црквом од Истока. Но, на самом почетку ових контаката, стајали су одлучни исповедници, нови свети Православне Цркве, међу којима се истиче Свештеномученик Иларион (Тројицки), архиепископ верејски, који је једном од раних екумениских делатника, Роберту Гарднеру, писао врло јасно и одлучно: Црква Божја је Једна, и она је Православна. Година 1902. Патријаршијска окружна посланица цариградског првојерарха Јоакима свим Помесним Црквама, са питањем о томе какве контакте имати са инославнима и да ли мењати богослужбени колендар. Одговарају: Александријска, Јерусалимска, Кипарска, Руска, Грчка Црква, као и Цркве у Румунији, Србији и Црној Гори1. Година 1910. - На предлог епископалаца у САД основана комисија за припрему Светске конференције на тему „Вера и црквено устројство“. - Одржана светска мисионарска конференција у Единбургу, под председништвом Џона Мота. 1917. У јуну и јулу Џон Мот, на челу америчке делегације, посећује Русију. На Упсали, у Шведској, одржава се припремно заседање екуменистичког покрета „Живот и рад“. 1919. Екуменистичка делегација епископалаца посећује Цариградску, Грчку и Србску Цркву. 1920. година У јануару, месточувар цариградског трона, митрополит бруски Доротеј, шаље окружницу „Црквама Христовим посвуда“, која је први прави екуменистички документ Цркве од Истока. У њој се признаје црквеност инославнима, и они бивају позвани на најтешњу сарадњу ако различитих циљева, од световних до религиозних; међу тим циљевима је и: >> (а) прихватање једног календара да би све Цркве истовремено славиле велике хришћанске празнике; (б) размену братских посланица на велике празнике лендару; (в) блиске пријатељске односе између представника различитих Цркава; (г)сарадња између богословских школа и представника богословске науке, а такође и размену црквене периодике и издања која излазе у свакој Цркви; (д) слање младих људи из школа једне Цркве у школе друте Цркве; (ђ) сазивање општехришћанских конференција ради појашњавања питања која представљају заједнички интерес за све Цркве; (е) објективно и историјски утемељено истраживање догматских разлика...; (ж)узајамно уважавање обреда и обичаја прихваћених у различитим Црквама; (з) заједничку бригу о капелама и гробљима за сахрањивање чланова других вероисповести који се упокоје у иностранству; (и) регулисање питања мешовитих бракова између представника различитих вероисповести; (ј) међусобну подршку у јачању вере и човекољубља.<< У августу, Ламбетска конференција ангкликанаца шаље своје „Обраћање свим хришћанским народима“. У Лозани у Швајцарској, организована је прва конференција покрета „Вера и (црквени) поредак (“Faithand Order”) на којој учествују руски митрополит Евлогије (Георгијевски) и цариградски митрополит тијатирски Герасим. Мелетије Метаксакис Година 1922. Цариградски патријарх Мелетије обавештава надбискупа кентерберијског да Константинопољ признаје англиканска рукоположења, и о томе издаје окружну посланицу. У Русији се јавља модернистичко-пробољшевички покрет „Жива Црква“. Година 1923. Свеправославни конгрес у Цариграду, на коме цариградски патријарх – масон Мелетије (Метаксакис) тражи увођење новог календара у Цркву Божју. Одржан од 10. маја до 8. јуна, овај скуп има антиканонске циљеве – од скраћивања постова до увођења другобрачја свештенства. Са кобним последицама по јединство Цркве, биће спроведена само календарска реформа, прво у Цариграду, Грчкој и Румунији, па онда даље (осим у Србији, Русији, Грузији и на Светој Гори, као и у Мајци Цркви – Јерусалимској Патријаршији).3 У августу одржана стокхолмска конференција покрета „Живот и рад“. Папски монах Ламбер Бодуен оснива заједницу у Шеветону, где паписти служе по византијском обреду. Циљ: сједињење Источне и Западне цркве. Основан је, у Паризу, Богословски институт Светог Сергија, на коме ће професори бити најпознатији „рани“ православни екуменисти, попут Сергија Булгакова, епископа Касијана (Беобразова), Антона Карташова, итд. Институт својим прилозима помажу инославни, пре свега протестанти. 1927. година У августу, у Лозани, светска конференција покрета „Вера и поредак“, на којој учествују митрополити Евлогије (Георгијевски), тијатирски Герман, свештеник Сергије (Булгаков), Николај Арсењев, итд. 1928. година Оснивање православно-англиканског Братства Св. Албана и преп. Сергија у Енглеској. 1930. година Ламбетска конференција у Лондону. Православну делегацију предводи патријарх александријски Мелетије (Метаксакис), који потврђује своје признање англиканских бискупских хиротонија. 1933. година У издању YMCA PRESS појављује се зборник „Поновно сједињење хришћана: проблем екуменизма у свести православних“. У зборнику се налазе прилози, између осталих, Сергија Булгакова, Стефана Цанкова, Антона Карташова. У програмском тексту „Код студенца Јаковљевог“, Булгаков позива на преиспитивање Светог Предања Цркве (од богослужења до канона) да би се хришћани разних конфесија зближили. Он најављује некакву „нову синтезу“ у „Духу Светом“, која ће довести до превазилажења конфесионалних разлика. „Догматска свест“ разједињује, а „мистика“ уједињује хришћане , сматра Булгаков. 1937. година У Оксфорду, конференција покрета „Живот и рад“; у Единбургу се састају представници „Вере и поретка“. 1938. година Саздан комитет за оснивање Светског савеза цркава. Генерални секретар му је Висерт Хуфт. 1940. година Основана екуменистичка заједница Тезе, која, до данас, углавном ради са омладином. 1946. година У фебруару је основано Одељење за спољне послове Цркве Московске патријаршије. Висерт Хуфт оснива Екуменски институт у Бозеу у Швајцарској, где треба да се припремају активисти екуменског покрета. Милион долара за оснивање даје Џон Рокфелер. 1947. година Основана светска лутеранска федерација. 1948. година Од 22. августа до 4. септембра у Амстердаму, Основана скупштина светског савета цркава (даље: ССЦ). Почасни председник је стари активиста екуменског покрета, масон Џон Мот, а генерални секретар Висерт Хуфт. ">From Amsterdam 1948 to Nairobi 1975... 1950. година У Торонту у Канади Централни комитет ССЦ објављује тзв. „Торонтску декларацију“, која потврђује „сувереност“ свим чланица ове организације: ауторитет ССЦ проистиче из слободног прихватања његових ставова и предлога. Године 1951. Цариградски патријарх Атинагора Први позива на дијалог са монофизитима. Тврди се да се православни и монофизити разликују само у „христолошкој терминологији“. Година 1954. Генерална скупштина ССЦ у Еванстону, САД. Година1955. Патријарх Атинагора Први оснива стално представништво Цариградске патријаршије при ССЦ. Година 1957. Први сусрет представника Цариградске патријархшије с папом римским после 1547. године. Атинагора Први шаље познатог модернисту и екуменисту, архиепископа Јакова, у посету папи Ивану XXIII. У Данској се оснива Конференција европских цркава. У децембру у Москву стиже прва званична делегација ССЦ, на челу са Висертом Хуфтом. Година 1958. У Утрехту се срећу представници ССЦ, на челу са Висертом Хуфтом, и представници Руске Православне Цркве, на челу са митрополитом Николајем (Јарушевичем). Оснива се прокомунистичка „Хришћанска конференција за мир“. Година 1960. Папа Иван XXIII оснива Секретаријат (касније Савет) за унапређење јединства хришћана, на чијем челу је кардинал Аугустино Беа. На чело Одељења за спољне послове Руске Цркве долази филокатолик, митрополит Никодим (Ротов), који, по наређењу врхушке Совјетског Савеза и задацима КГБ-а, припрема Руску Цркву за улазак у ССЦ. Година 1961. Руска Црква улази у ССЦ, а митрополит Никодим (Ротов) постаје члан Централног комитета ове организације. Свеправославно саветовање на острву Родос. Договор о даљем приближавању монофизитима. Година 1962. Папа Иван XXIII отвара Други ватикански концил, чији је циљ, између осталог, „ађорнаменто“ - осавремењивање римокатолицизма у свим областима, од богослужења до екуменизма. Ватикан позива представнике Помесних Цркава на концил (у својству посматрача). Присуствују представници Цариграда, Москве, Београда, итд. Детаљ са Другог ватиканског концила Година 1964. Патријарх Атинагора и папа Павао Шести срећу се, веома срдачно, 6. јануара у Јерусалиму. Оснива се унијатски фонд Pro Oriente, а Други ватикански концил доноси декларацију о екуменизму Unitatis Redintegratio. У Орхусу у Данској почињу званичне консултације православних и монофизита. Патписује се заједничка изјава по којој је христологија православних и антихалкидонита истоветна, осим терминолошки. Година 1965. Србска Црква улази у ССЦ, без претходне расправе о том чину, „потајно“, захваљујући залагањима Висерта Хуфта. Касније ће србски патријарх Герман заузети место у председништву ове екуменистичке организације. Други ватикански концил доноси декларацију Nostra aetate, о нехришћанским религијама, као и Dignitatis humanae, о религиозној толеранцији. У САД се оснива Православно-римокатоличка епископска саветодавна конференција. У Цариграду, 7. децембра, патријарх Атинагора и папа Павао Шести објављују укидање узајамних анатема из 1054. године. Патријарх Атинагора је ово учинио не саветујући се с осталим Православним Црквама. Завршава се Други ватикански концил, на чијој церемонији затварања присуствује митрополит Никодим (Ротов). Година 1966. Кардинал Аугустино Беа оснива комисију за дијалог с јудаизмом. У Шамбезију, у Швајцарској, основан центар Цариградске патријаршије, једна од кључних установа екуменистичке делатности. Година 1968. Генерална скупштина ССЦ на Упсали у Шведској. Римокатолици се придружују комисији „Вера и поредак“. Детаљ са Генералне скупштине ССЦ на Упсали Година 1969. На предлог митрополита Никодима (Ротова), Руска Црква одобрила („у извесним случајевима“) сапричешћивање (интеркомунију) с папистима. После смрти Никодимове и оштрих критика православних представника с разних крајева света, ова одлука је поништена. Година 1970. и 1971. Незваничне консултације православних и монофизита у Женеви и Адис Абеби. Година 1975. Генерална скупштина ССЦ у Најробију. Један од председавајућих је и митрополит Никодим (Ротов). Година 1976. Основана Мешовита православно – римокатоличка комисија за богословски дијалог. Година 1978. Крајем марта и почетком априла први припремни састанак Мешовите православно-римокатоличке комисије за богословски дијалог. Сапредседавајући: епископ картагински Партеније и бискуп Рамон Торела. 5.септембра, на пријему код папе Ивана Павла I, умире митрополит лењинградски Никодим (који је саслуживао с папистима, а језуиту Мигуела Аранца довео у Лењинградску духовну академију да предаје литургику (Аранцу је било допуштено да тамо обавља богослужење). Година 1979. Седница јудејско-хришћанског дијалога у Букурешту, у Румунији. Међу учесницима, поред румунског патријарха Јустинијана, и познатих цариградских екумениста, митрополит швајцарски Дамаскин. Година 1982. У перуанском граду Лими, комисија ССЦ „Вера и поредак“ усваја документ „Крштење, Евхаристија, Служење“, који хришћанство своди на свега три Свете Тајне (при чему протестанти не признају реалност Тeла и Крви Христове у Евхаристији, а немају ни свету службу свештенства – пастори су само проповедници и руковођи заједнице). Почетком јула, Мешовита православно-римокатоличка комисија за богословски дијалог у Минхену усваја документ под називом „Тајна Цркве и Евхаристије у светлости Свете Тројице“. Година 1983. У Ванкуверу, у Канади, одржана генерална скупштина ССЦ. „Евхаристијску“ службу служе разне конфесије, а међу учесницима овог скандалозног догађаја има и православних (тзв. „Лимска литургија“, као потврда документа „Крштење, Евхаристија, Служење“). ССЦ је на скуп у Ванкуверу позвао и предстaвнике петнаест нехришћанских религија, међу којима су и јудаисти, мухамеданци и будисти. Тако је ССЦ од међухришћанског дијалога почео да скреће у интерлитургијски синкретизам, а догматска питања замењена су социјалним. Православни су служили своју Литургију на новокалендарско Преображење, 6. августа 1983. Позвали су инославне да у служби учествују појањем. Неки од инославних су због непажње „православних“ екумениста, чак узели Причешће. ... and Vancouver 1983 to Porto Alegre 2006 > Година 1985. У Шамбезију, у Швајцарској, заседање православно-монофизитске комисије за дијалог. Година 1986. На трећем свеправославном саветовању за припрему Васељенског сабора постигнут договор о даљим корацима ка унији с монофизитима. 27. октобра прва међурелигиозна „молитва за мир“ у Асизију. Предводи је папа Иван Павао II, а учествују, између осталих, надбискуп кентерберијски Роберт Ранем, мати Тереза из Калкуте, Далај лама, јудаисти, мухамеданци, индуисти, Сики, будисти, шинтоисти, индијански шаманисти. Ту су у неки „православни“: цариградски архиепископ тијатирски Методије и митрополит Филарет (Денисенко), касније изазивач раскола на Украјини. Година 1987. У јуну, Мешовита богословска комисија за православно-римокатолички дијалог у Барију, у Италији, усваја документ „Вера, Свете Тајне и јединство Цркве“. Година 1988. Такође у јуну, ова комисија усваја документ „Место Св. Тајне свештенства у оквиру других Св. Тајни Цркве, с нарочитим указивањем на важност апостолског прејемства за освештање и јединство народа Божјег“. Година 1989. Заседање Мешовите богословске комисије за дијалог православних и монофизита у коптском манастиру Анба Бишој. Сусрет комитета Конференције европских цркава и савета епископских конференција Европе (на тему „Ислам у Европи“). Година 1990. Заседање мешовите комисије за дијалог православних и монофизита, с кога је послата „Заједничка изјава и предлог Црквама“. Саветовање ССЦ на тему „Правда, мир и јединство творевине“ у Сеулу, у Кореји. Детаљ са саветовања ССЦ у Сеулу Година 1991. У фебруару, Генерална скупштина ССЦ у Канбери, у Аустралији. Аустралијски домороци изводе своје ритуалне плесове, а разни видови шаманизма и магије мешају се с „хришћанским“ молитвама. Година 1992. Патријарх цариградски Вартоломеј признаје тзв. „Египатски документ“, у коме се тврди да и монофизити имају „православну“ христологију. Година 1993. Под руководством патријарха Вартоломеја I одржани преговори с јудаистима у Атини. У јуну, Мешовита комисија за дијалог православних и римокатолика потписује тзв. „Баламандски споразум“, у коме се пориче унија као метод достизања једноства, али се признаје легитимност већ постојећих унијатских заједница. Римокатолицизам бива проглашен „сестринском црквом“, а његове Свете Тајне пуновредним. У Сантјагу, у Шпанији, комисија „Вера и поредак“ има светску конференцију. Још један сусрет богословеске комисије православних и монофизита, на коме се тврди да је христологија заједничка. Година 1994. У новембру, светска међурелигијска конференција „Религија и мир“ у Рива дел Гарде, у Италији. Организатор и учесник – цариградски патријарх Вартоломеј. Година 1995. Патријарх Вартоломеј I у посети монофизитском патријарху Етиопије. Заједно празнују Богојављење. Патријарх Вартоломеј I од 27. до 30. јуна у посети Ватикану. Обећава наставак блиске сарадње православних и римокатолика. У Москви је основан италијанско – аустријско – руски фонд „Радио Марија“, чији је председавајући филокатолички руски свештеник Јован Свиридов. Овај фонд покреће модернистичко-екуменистички „Хришћански црквено-друштвени канал“. Римокатолички архиепископ Илија Зогбе предложио је православнима да потпишу следеће вероисповедање: „1. Верујем у све оно о чему учи истинито Православље; 2. Налазим се у општењу с епископом Рима (папом, нап. В.Д.) у оној мери у којој су његово првенство признавали Свети оци првог миленијума, пре раздељења Цркава“. Од православних, потписао митрополит Георгије Ходр. Основана Иницијатива за уједињење религије (United Religions Initiative URI), на чијем челу се нашао калифорнијски бискуп епископалаца, Виљем Свинг, познат по „венчавању“ хомосексуалаца и „рукополагању“ истих за „свештенике“. Организација се, иако мање позната, сматра будућношћу екуменизма, јер је подржавају сви кључни актери глобализма (међу којима су Џорџ Сорош, Михаил Горбачов, Џорџ Буш Млађи, итд.) Чланство је порасло са 55 активиста 1995. на 26 000 истих у 56 земаља у прво деценији 21. века. URI има за циљ стварање неке врсте „Уједињених нација“ свих религија, у чему добија подршку многих утицајних личности из УН. Скривени циљеви ове ореганизације су: ширење мира међу религијама, припремање глобалне синкретистичке религије, пропагирање нове, „глобалне“ етике, социјални реформизам уместо служења Богу, ширење идеје да су све религије исправни путеви ка Богу, контрола раста становништва као и популаризација теософско-окултитистичких идеја о „скривеном“ јединству свих религија. Година 1998. У Израелу, под руководством патријарха Вартоломеја, одржане консултације с представницима јудаизма. Међународни сусрет „Народ и религија“. Програмско обраћање патријарха александријског Петра VII „Хришћанство и ислам у дијалогу“. У Солуну, одржано саветовање Православних Цркава о чланству у ССЦ. Тражиће се преуређење ССЦ, али, осим Бугарске и Грузијске Цркве, остале помесне Цркве настављају активности у овој организацији. У децембру, Генерална скупштина ССЦ у Харареу (Зимбабве). Година 1999. Папа римски Иван Павао II први пут је у званичној посети Румунској Православној Цркви. Одушевљено га дочекао румунски патријарх Теоктист. Година 2001. Папа, упркос противљењу Руске Цркве, долази у Кијев, главни град Украјине, и подржава унијате. На миси се моли за „јединство кршћана“. Те године, посетио је државу Грчку, и састао се са архиепископом атинским Христодулом. Цариградска патријаршија у Бриселу организује скуп представника ислама, јудаизма и хришћанства под називом „Мир Божји у свету“. Година 2002. У јануару, међурелигиозна молитва за мир у Асизију. Учествују патријарх Вартоломеј и руски митрополит Питирим (Нечајев), али и представници разних паганских религија. "Молитва за мир" у Асизију 2002. У Бахреину, Цариградска патријаршија организује исламско-хришћанску конференцију, с циљем борбе против религиозног екстремизма. Папа Иван Павао II стиже у Бањалуку, да беатификује Ханса Ивана Мерца, оснивача хрватских крижарских братстава, из којих ће се касније регрутовати многе усташе. Служи у самостану Петрићевац, из кога је био усташки фратар –кољач, Мирослав Филиповић – Мајсторовић. Епископ бањалучки Јефрем не организује никакав пријем папи. Година 2004. У јуну, основана радна група православних и римокатолика „Свети Иринеј Лионски“. Њен циљ: продубљивање православно-папистичког дијалога. Међу оснивачима групе – епископ браничевски Игњатије (Мидић). Срели се патријарх Вартоломеј и папа Иван Павао II. Година 2005. У марту, заседање Мешовите комисије за дијалог православних и монофизита у Шамбезију у Швајцарској. У септембру, Цариградска патријаршија поставља познатог екуменисту, титуларног (без пастве) митрополита пергамског Јована (Зијуласа) за сапредседавајућег комисије за православно-римокатолички дијалог. Година 2006. Генерална скупштина ССЦ у Порто Алегреу у Бразилу. Међу учесницима србски епископ Игњатије (Мидић) и руски Иларион (Алфејев). Делегација СПЦ у Порто Алегреу - први слева еп. Игњатије Мидић Крајем новембра и почетком децембра, у посету Истамбулу стиже папа Бенедикт XVI. Папа је присуствовао на патријарашкој Литургији у храму Св. Ђорђа у Фанару, молио се скупа с патријархом Вартоломејем и благосиљао окупљене. Патријарх Вартоломеј присуствовао понтификалној миси у папском храму Светог Духа у Истанбулу. Година 2007. У октобру, у италијанском граду Равени, комисија за дијалог између православних и римокатолика усвојила документ, тзв. „Равенску декларацију“, у којој се први пут ставља до знања да је нека врста примата (не само части, него и власти), у „уједињеној Цркви“ могућа. Руска делегација, због сукоба с цариградском концепцијом свеправославног јединства (као општења с „васељенским троном“) напустила скуп. Међу потписницима „Равенске декларације“ епископи Иринеј (Буловић) и Игњатије (Мидић). Равена 2007. године Година 2008. Трећа међународна конференција „Коегзистенција и миротворство“ у Аману (Јордан). Муслимани и хришћани Блиског Истока (међу којима и патријарх антиохијски Игњатије), потписали заједничку изјаву, у којој тврде да верују у Једнога Бога и позивају на поштовање свих „посланика и пророка, светих књига и религиозних текстова“. У јуну патријарх Вартоломеј у посети папи Бенедикту XVI. Крајем септембра и почетком октобра, на Криту, православни и римокатолички делегати потписују радни документ о улози римског папе у Цркви првог миленијума, у коме се истиче да је папа имао не само част, него и извесну власт. Међу потписницима документа је и епископ Игњатије (Мидић). У октобру, патријарх Вартоломеј се с папом моли у Сиктинској капели у оквиру међународног сусрета за борбу против фундаментализма и верску толеранцију. У децембру, у Атини, скуп „Дијалог између Хришћанства и ислама“, у организацији Цариградске патријаршије и Word Islamic Call Society. Година 2009. На Кипру, у октобру, сусрет православно-римокатоличке комисије за дијалог, завршен без резултата због великог отпора православне јавности. По налогу митрополита пафоског Георгија, полиција на Кипру извршила нечувено насиље над православним монасима и верницима који су протествовали против заједничке молитве с јеретицима У новембру, на иницијативу Цариградске патријаршије, скуп између православних и јудаистичких теолога у Атини. Тема: „Свет у кризи: морални изазови и религиозне перспективе“. Година 2010. Упркос великим протестима, папа Бенедикт XVI у јуну свечано дочекан на Кипру од стране архиепископа Хризостома и Синода Кипарске Православне Цркве. У септембру, у Бечу, на прослави римокатоличке фондације Pro Oriente србски патријарх Иринеј најавио даље зближавање православних и паписта. Патријарх Српски Иринеј у католичкој процесији у Бечу Крајем септембра, такође у Бечу, одржано ново заседање комисије за дијалог православних и паписта после које су сапредседавајући комисије, митрополит Јован (Зизјулас) и надбискуп Курт Кох дали одушевљене изјаве о скором јединству Истока и Запада, што је руски представник, архиепископ Иларион (Алфејев) одлучно порекао. The General Secretaries of the World Council of Churches ">Фусноте: 1Године 1902, цариградски патријарх Јоаким Други позива све Помесне Православне Цркве да се изјасне о свом односу преме „Западној Цркви“ и „Цркви Протестаната“. Он је поменуо и питање црквеног и григоријанског календара, као нешто о чему треба размишљати. Већина одговора признавала је иновернима извесну валидност обличја крштења у име Свете Тројице, формалну „апостолску сукцесију“, али је и паписте и протестанте оштро осуђивала због насртаја на православне и прозелитизма. Помесне Цркве су одлучно одбиле прелазак на нови календар, јер би исти пореметио богослужбени поредак Цркве Божје. 2Од почетка 20. века, у Руској Цркви јављају се реформаторске тенденције: у области богослужења (тражи се скраћење истог, измена Служби, превођење на савремени руски језик, уклањање иконостаса, итд), црквене дисциплине (укидање извесних канона, увођење жењеног епископата, другобрачја свештенства), што се све здружује са социјално-револуционарном реториком. После бољшевичке револуције, они су се придружили комунистима који су сурово гонили Цркву Божју (по званичним подацима руске државне ккомисије, објављеном 1995, Лењин и наследници убили су око 200 хиљада свештених и монашких лица). Ови, како их је назвао отац Георгије Флоровски, „протестанти источног обреда“, себе су прогласили „Живом Црквом“, и кренули у рушење Св. Тихона Исповедника, патријарха руског, учествујући, као потказивачи и сведоци „револуционарних трибунала“, у борби бољшевика против Цркве. Патријарх Тихон и руски народ зауставили су обновљенски раскол, пре свега одлучном борбом против свих богослужбених новотарија. Свети Петар, митрополит крутицки, месточувар патријарашког трона, 14. септембра 1925. донео је одлуку о борби против обновљенских реформи. У њој пише: >>Већ неко време у многим храмовима града Москве и Московске епархије у богослужење се уводе различите новотарије, које често смућују савест верујућих и у целини одступају од црквеног Устава. Као пример навешћемо следеће: 1) Служење литургије при отвореним царским вратима са устројством торжественог сусрета и облачењима насред храма. 2) Изостављање молитве за оглашене на литургији. 3) Читање Еванђеља лицем према народу. 4) Неодговарајућа обраћања присутнима пред читање Еванђеља ("Христос с нама", и др.). 5) Служење свеноћног бденија усред храма, често с катедре. 6) Служење свеноћнице 13 септембра по пасхалном чину. 7) Служење литургије Јована Златоустог у Великом Посту у дане који нису прописани уставом. 8) Служење јутрења Великог Петка у Госпојинском посту и др. 9) Служење пасије не по Уставу и у неуобичајено време. 10) Касно савршавање тзв. чина погреба Богомајке (после 16. августа). 11) Служење вечерња на Велики Петак у време које није установљено Уставом (не у 3 сата после подне, већ касније). 12) Служење свеноћнице у Велику Суботу са ношењем плаштанице око храма. 13) Увођење руског језика у богослужбену праксу. 14) Употреба произвољних возгласа и молитава. 15) Произвољно скраћивање и промена богослужбеног последовања на штету молитвеног и празничног садржаја (избацивање делова стихири, канона, антифона, у којима се сликовито и живо изображава Царство Божије, богоугодан живот светих, велика и постојана радост у Господу усред жалости, - и као последицу имамо само остатке црквеног последовања) итд. Одлучно изјављујем да су такве и сличне појаве недопустиве у црквено-богослужбеној пракси... и упозоравам да ће упорни новатори бити подвргнути казнама.<< 3Руска Црква је, на свом Помесном Сабору (1917-1918), на коме је изабран Свети Тихон Исповедник за патријарха московског и све Русије, имала и расправу о календару, одбивши да га прихвати. Њена комисија је по том питању донела следеће закључке: >>1) Не постоји разлог због кога Цркве не би могла да има одвојен црквени календар, различит од грађанског. 2) Црква не само да је у стању да сачува стари календар - у садашње време за њу би било немогуће да пређе на нови календар. 3)Увођење новог календара од стране Руске Цркве проузроковало би прекид јединства са свим осталим Православним Црквама. Било каква промена календара може бити изведена само уз заједнички пристанак свих Православних Цркава. 4) Немогуће је повезати православну Пасхалију и Григоријански календар без тешког нарушавања Типика. 5) Уочено је да је Јулијански календар астрономски неисправан. То је приметио већ Константинопољски сабор из 1583. Ипак, нетачно је веровање да је Григоријански календар погоднији за црквену употребу. << Међутим, међу Грцима је календарска обмана спроведена, преко патријарха цариградског (касније александријског) Мелетија (Метаксакиса), човека од поверења грчког председника, Елевтерија Венизелоса (обојица су били масони). Календарска реформа била је саставни део свеобухватне реформе Цркве, коју је Венизелосу још у новембру 1916. понудио његов министар Андреј Михалекопулос: >>Господине Председниче, ја сам Вам још давно на Савету министара говорио да ће по успешном окончању националне борбе коју сте повели бита неопходно да се за добро земље постарате и око друге једнако важне ствари - око модернизације наших религиозних дела... Да би предводио ту заиста револуционарну реформу, Вама је потребан далековид јерарх, готово као Ви у политици. Имате таквога: говоримо о јерарху са Кипра (Мелетију Метаксакису). Под вашим руководством он ће постати Венизелос Грчке Цркве. Који су то елементи, чија реформа треба да се захтева (чим политичка револуција уклони Архиепископа атинског Прокопија и њему сличне) у интелектуалним и монашким круговима на будућем свеопштом, или можда само грчком сабору? 1) Укидање постова, који данас представљају чисту формалност. Нико не држи постове, осим оних који немају шта да једу. Енглези и Немци, па и северни Италијани, који су се ослободили од религиозног фанатизма, једу добро, и због добре хране добро раде и стварају добру расу. Храна даје неопходну снагу за рад, рад доноси добитак, а добитак - добру храну. Ја не мислим да су северни Италијани гори од јужних, које ни озбиљна пропаганда друштва 'Данте Алигијери' није успела да ишчупа из канџи религиозних предрасуда. 2) Модернизација различитих обреда и богослужења. Нека у њима мање буду присутни свештеник, појци и ђакон, а више - речити проповедник. Шта народ који посећује религиозне обреде реално може да схвати... током тих сати које протраћи стојећи укочено? Ништа. Ако је обавеза свештеника да прочита две-три песме... и да пола сата проповеда, слушаоци ће из тога за кратко време добити много већу корист са друштвене, моралне и патриотске тачке гледишта. 3) Свештеници, који образовање добијају у специјалним школама, неће изучавати шта значи... (даље следи фраза из Литургије коју Михалакопулос чак и не разуме, јер је погрешно цитира), него како да народу на разумљив начин говоре о трезвености, штедљивости... љубави према домовини, па чак и о политичким обавезама својих слушалаца, итд, итд. 4) Укинућемо разне празнике Св. Атанасија, Св. Андреја, итд, итд, који нису ништа друго него изговор за беспосличење. Нерадна недеља и два-три празника годишње биће сасвим довољно за ленштине. На селу има више празника него радних дана.... Одатле беспосличење и његове погубне последице: пијанство, коцка, и преступи - у слободно време које тих дана остане после Литургије. Очигледно да се (нажалост) не може постићи да идеја светости нестане... Једном ми је до руку дошла врло обимна француска књига под насловом 'Проповедников видокруг' и моја страст за читањем натерала ме је да је прочитам. Ми ћемо издавати управо такве књиге, као плод сарадње здраве цркве и светских писаца. И реч 'свети' ће ишчезнути... 5) Манастири, као извор сваког назадовања и сваке злоупотребе судбине и морала биће укинути. Њихова земља прећи ће у руке сељака... Наравно, све поменуто само је мали део програма. И многе друге ствари треба да се реформишу... Они ће Вам рећи, господине Председниче, да ће спровођење тих планова у дело ићи тешко, да ће људи устати против нових иконобораца, да ће букнути револуција против безбожника. Ништа од тога неће моћи да се догоди након пораста Вашег угледа... Ако постигнемо успех на државном плану, уследиће друго чишћење, духовно, и нико неће бити у стању да изазове било какве неприлике... Црквена јерархија, коју ћемо научити како да припреми реформу, одговориће на наше захтеве у регулисању религиозних дела, до кога ће доћи одмах након укидања турске власти и смањења територија које се налазе под јурисдикцијом Васељенске патријаршије... Борба која је недавно вођена у Француској, није била мања од оне коју очекујемо овде.<< Изабрана литература: 1. Архимандрит Серафим, архимандрит Сергије: Православље и екуменизам /Зашто православни хришћанин не може бити екумениста, Октоих, Подгорица, 1997. 2. Православље и екуменизам (приредио Александар Ђаковац), Хришћански културни центар, Београд, 2005. 3. Јеромонах Сава (Јањић): Екуменизам и време апостасије, Св. кнез Лазар, Призрен, 1995. 4. Patric Barnes: The Non – Orthodox / The Orthodox Teaching on Christians Outside of the Church, Regina Orthodox Press, Salissbury, Ma, 1999. 5. Људмила Перепјолкина: „Гнусоба опустошења /Екуменизам и црквени либерализам“, Санкт Петербург 1998. (на руском). 6. О.Ј. Васиљева: Руска Православна Црква и Други ватикански концил, Лепта, Москва 2004. (на руском) 7. Lee Penn: False Dawn / The United Religions Initiative, Globalisam, and the Quest for a One – World Religion, Sophia Perennis, Hillssdale, New York, 2004. 8. Владимир Мос: Летопис Велике Битке / Историја Православне Цркве у 20. веку, Манастир Нови Стјеник, 2008. 9. Ватикан: налет на Исток, Одигитрија, Москва 1998. (на руском). 10. Жарко Видовић: Срби у Југославији и Европи, Београд, 1993. 11. Владимир Димитријевић: Нема крста без три прста, Очев дом, Београд 2003. 12. Владимир Димитријевић: Теологија или технологија? Лио, Горњи Милановац, 2009. 13. Црква од Истока и хришћанство без Христа / Православље и дух овога света, ВДС, Београд 2008. 14. Вечно подне / Огледи о Светој Литургији и тајни спасења, Мисионарска школа, Београд, 2007.

JEHOVINI SVEDOCl ILI UDRUŽENJE KULE STRAŽARE

Текст преузет са Facebook

"Dragi moji, ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove - jesu li od Boga, jer su mnogi lažni proroci izišli u svet. Po ovome poznajte Božijeg duha: od Boga je svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos došao u telu, a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa, nije od Boga; i to je antihristov duh za koga ste čuli da će doći, i sad je već u svetu." (1. Jn. 4:1-3)

"A Duh razgovetno govori da će u poslednja vremena odstupiti neki od vere slušajući lažne duhove i nauke đavolske." (1. Tim. 4:1)

Pokret Jehovinih svedoka je u svojoj istoriji imao nekoliko velikih kriza. Zadnju su imali 1975. godine. Svedocima je tada bilo nametnuto verovanje da će se konačna bitka kod Armagedona dogoditi u oktobru 1975. godine. Njihov ugled je bio ukaljan a revnost u širenju "nove istine" je bila poljunjana. Članstvo koje je munjevito raslo pre davanja "Armagedonskog predskazanja", sada se osulo. Mnogi sledbenici Jehovinih svedoka su napustili svoj posao i prodali svoje kuće, da bi se bolje pripremili za taj dan. Međutim, kako je taj dan došao i ništa se nije dogodilo, morali su se suočiti s gorkom činjenicom da su bili zavedeni - izmanipulisani. Mnogi članovi su napustili pokret nakon dugogodišnjeg članstva. Odnedavna se broj sledbenika ove ogranizacije ustalio i ponovo počeo da beleži rast. Najveći razlog tome je taj što su oni sa fanatičnom revnošću posvećeni svome pokretu - koji im je sve. Međutim, uprkos njihovoj velikoj revnosti i organizovanosti, za posmatrača sa strane oni izgledaju kao podjarmljeno društvo bez imalo radosti i života.

I. POREKLO - RAZVOJ

Za utemeljenje organizacije Jehovinih svedoka zaslužno je četvoro njihovih vođa.

1) C. T. Russel (Čarls Rasel, 1852-1916), prezbiterijanac, vodio je grupu ljudi u proučavanju Biblije. Pod uticajem Adventista sedmog dana prorekao je drugi Hristov dolazak za 1874. godinu. Kada se proroštvo nije ostvarilo, tvrdio je da se Hrist vratio nevidljivo, označavajući time početak Armagedona i ustanovljenje Božijeg kraljevstva na nebu. 1884. godine Rasel je osnovao Kulu stražaru i traktatno društvo sa sedištem u Brooklynu (Bruklin). 1909. godine govorio je da će oktobra 1914. godine započeti Armagedon. Raselovo neispunjeno predskazanje, da će vladavina neznabožaca nad svetom biti okončana 1914. godine uništilo je njegovu reputaciju. Umro je 1916. godine. Jehovni svedoci su ubrzo prekinuli svaku vezu sa Raselovim učenjem i .proroštvima..

2) J. F. Rutherford (Raderford, 1869-1942), nazvan "sudija Raderford", jer je to bio po zanimanju, izgovorio je 1918. godine svoju čuvenu propoved "Milioni koji sada žive neće videti smrti". U toj propovedi je popravio datum Hristovog ponovnog dolaska sa 1874. na 1914. godinu. Hristov dolazak će okončati vek neznabožaca i otpočeti hiljadugodišnje carstvo i sud nad Sotonom. Đavo je bio udaljen iz neba i osuđen da na zemlji vlada nad narodima. Raderford je bio odličan administrator. Preobrazio je društvo u dobro i strogo disciplinovanu organizaciju. Propagirao je snažno neprijateljstvo protiv hrišćanstva i svih crkava. Prorekao je da će se 1925. godine Avram, Isak i Jakov ponovo vratiti na zemlju. U Kaliforniji je sagradio kuću za njih. Od 1931. godine se nazivaju "Jehovnim svedocima" prema stihu iz Isaije 43:10.

3) N. H. Knorr (1905-1977) je u organizaciji napredovao kao štampar. Sastavio je prevod Biblije Kule stražare: Novi svetski prevod Svetoga Pisma. Bio je sposoban propovednik i administrator. U vreme dok je on bio lider došlo je do napretka i rasta organizacije. I on je prorekao Hristov drugi dolazak i kraj sveta, ali za 1975. godinu. Bilo je to jedno od mnogih pogrešnih predskazanja koje je prilično umanjilo moral pokreta. Od tog vremena su mnogi sledbenici napustili pokret.

4) D. W. Franz (1893-?). Pokušao je da savlada niski moral i raspoloženje zbog neostvarenog predskazanja (1975). Vođstvo se sastoji od upravnog tela. Postoji snažna birokratija. Pokret je doživeo mnoge kontroverze i mnoga progonstva.

II. GLAVNA VEROVANJA

1) O SEBI SAMIMA: Jedino oni objavljuju Božju istinu, a jedina nada za svet je u pristupanju njihovom pokretu.

2) BOG: Bog je jedna osoba, Jehova, koji je nekad sam postojao u svemiru. Nauka o Božjem trojstvu pripada mračnom i neprosvetljenom dobu, koje je i prouzrokovalo nastanak te nauke. Trojstvo je ludost izmišljena od strane teologa. Bog je oduvek nepoznat i nikada se nije objavio nikome. Ne postoji niko sličan Njemu, da bi ga mogao otkriti ljudima.

3) BIBLIJA je samo preko Kule stražare nepogrešiva i autoritativna. Omiljeni način korišćenja Biblije Jehovinih svedoka je korišćenje citata kojima podupiru svoje učenje, tj. Kulu stražaru.

4) PROPOVEDANJE - PORUKA. Sažetak: "Blizu, pred vratima je Jehovino nebesko kraljevstvo. Blizu su i Armagedon i kraj. Tada će zlo biti uništeno. Ustanoviće se Božja vladavina (teokratija) na zemlji."

5) ISUS je "Božji sin" ali ne i "Sin Boga" - on nema božansku prirodu. Bog je stvorio Isusa koji je u nebu bio arhanđeo Mihajlo. Na zemlji je bio čovek, i samo čovek, a ne božansko biće. Isus nije imao dve naravi, čovečju i božansku. On je prvi od Božijih stvorenja, ali je inferioran prema Jehovi. Isus je glavni svedok. On se potčinio volji Jehove prilikom krštenja. Njegov život (kao savršeno ljudsko biće) i smrt na stubu (a ne na krstu) bio je otkup za Adamov greh. Isus je danas prisutan duhom. Svedoci se mole Jehovi po Isusu, iako odbacuju trojstvo.

Čovek Isus Hrist je mrtav za uvek. Njegovo ljudsko postojanje prestalo je na stubu. Isus ne samo da je morao da umre, nego i ostaje mrtav za sva vremena. Kad ga je Bog podigao iz mrtvih, vratio se u nebo kao duh. Čovek Isus Hristos u telu nikada nije vaskrsnuo iz mrtvih. Niko ne zna šta se desilo sa njegovim mrtvim telom i kako se ono pretvorilo u gasove.

6) SVETI DUH nije Bog. Umesto toga Duh je prema njima bezlična, nevidljiva, aktivna sila. Ova sila pokreće svoje sluge da izvršavaju njegovu volju, ali on nikako nije osoba ili Bog.

7) GREH: Smrt i uništenje su plata za greh. Za vreme Hiljadugodišnjeg carstva ljudski duh će biti probuđen, da prođe kroz još jednu probu i tako mu se pruži još jedna mogućnost dobijanja večnog života. Čovek danas ne umire zbog svojih vlastitih greha, nego zbog Adamovih greha. "Po Adamu svi pomreše." Nakon Hiljadugodišnjeg carstva će svako umreti za svoje grehe.

8) IZMIRENJE SA BOGOM. Otkupna cena, koju je Isus dao na stubu, ne osigurava blagoslov i večni život ljudima, nego samo novu mogućnost da svako pokuša pridobiti večni život. Jedan pravedan život može izbaviti samo jedan nepravedan život - i ništa više. Izmirenje se odnosi i važi samo za prvog čoveka - Adama. Kazna za greh je smrt i prestanak bitisanja, a ne Hristovo stradanje i smrt.

Cena koju je Isus platio na stubu ne znači da je grešnik opravdan pred Bogom i da on sada ima pristup Božjim blagoslovima. Ta cena jedino oslobađa onog grešnika koji to prihvati od prvog Božjeg suda, i pruža mu priliku da ponovo pokuša da pridobije večni život. Da bi Adam dobio pravo na novi pokušaj za spasenje tokom Hiljadugodišnjeg carstva, Hristos je dao svoje lično postojanje kroz smrt. Njegove muke i patnje nemaju nikakav značaj kao otkupna cena za čovečanstvo. Bitno je da je Hristos lično umro da bi spasio Adama od smrti i prestanka postojanja.

9) SPASENJE. Isusova smrt na krstu - ili na "mučeničkom stubu" - kako vole reći - ne garantuje nikome večni život. Čovek to može prihvatiti kao otkupninu za prošle grehe, ali jedina garancija za večno spasenje je u neprestanoj pokornosti Bogu, kao što se objavljuje u organizaciji Kula stražara. Biti spašen ustvari znači: "biti duhovno uzdignut", a za to su potrebne tri stvari: a) vera u Jehovu, b) vera u Hristovu otkupnu žrtvu (za prošle grehe) i c) dobra dela: tj. krštenje, rad za Društvo Kule stražare, ispravno življenje, neprekidno svedočenje za Jehovu itd.

Niko ne postaje besmrtan putem novog rođenja. Svakome će ponovo biti data šansa, a test će odlučiti da li će neko dobiti večni život, ili ne. Čovečanstvo je dovoljno upozoreno kroz dosadašnja iskustva sa grehom i njegove gorke posledice. Zato možemo biti sigurni da će večnu smrt okusiti samo oni najokoreliji, koji su zanemarili i propustili i tu drugu priliku za spasenje.

10) HRIŠĆANSTVO: Sve druge crkve su od Sotone, koji ih nadzire i sa njime upravlja.

11) DRŽAVA: Sebe smatraju strancima na zemlji. Zbog toga je zabranjeno glasanje i služenje vojnog roka. Svaku vlast nadzire i kontroliše đavo.

12) BOŽJI SUD: Svi koji umru bez toga da prihvate "novu istinu" dobiće još jednu priliku da se spasu. Njima će biti data nova mogućnost da čuju Evanđelje. Ako ni tada ne poslušaju Božje opomene i ne prihvate spasenje, onda će biti uništeni i prestaće da postoje za svu večnost. "Druga smrt" je to uništenje i prestanak postojanja. Negiraju postojanje pakla. Bog je toliko dobar, da ne može dozvoliti postojanje bespomoćnosti i muka u paklu. U Hiljadugodišnjem carstvu Bog će potpuno obnoviti čovečanstvo i celu tvorevinu koja pripada zemlji prema prvobitnoj zamisli. Pre konačnog suda postojaće poslednja prilika da se prihvati Jehova.

Božji plan je da pruži čoveku mogućnost da sam uvidi prokletstvo greha, i zauvek shvati da greh ne služi ničemu, kada nastupi vreme spasenja. Svaki čovek koji i drugi put odabere bezbožni put biće kažnjen večnom smrću, od koje ne postoji mogućnost izbavljenja.

13) Što se tiče BUDUĆNOSTI, najveći deo Jehovinih svedoka veruje da će živeti večno u raju na zemlji. Samo će 144.000 izabranih tj. "nanovorođenih" otići na nebo i vladati sa Hristom (Otk. 7:14).

Sadašnji svetski sistem uskoro će završiti svoje postojanje u bici kod Armagedona. Oni koji prežive vladaće sa Hristom 1000 godina. U tom periodu neće biti ni bolesti, ni smrti, ni bilo kakvih nesreća. Obilno će cvetati cveće i rašće plodovi, a divlje životinje će postati pitome. Nakon 1000 godina svi će mrtvi uskrsnuti. Onih 144 000 koji dostignu zahtevan duhovni nivo biće u nebu; ogromna većina će živeti na zemlji. Oni koji odbiju njihovo učenje biće uništeni - nestaće.

Božje kraljevstvo na zemlji ustanovljeno je 1914. godine kad se Hrist vratio u svoj hram i počeo da ga čisti. Đavo je izbačen iz neba, i Bog je u potpunosti uspostavio taj deo svoga kraljevstva. Zemaljski deo njegovog kraljevstva biće uspostavljen unutar životnog veka onih koji su živeli još 1914. godine. Svaki potres, glad, rat i katastrofa je znak svršetka koji uskoro dolazi. "Mnogi koji sada žive neće videti smrti" - česta je i omiljena izreka mnogih Jehovinih svedoka.

III. VERSKA PRAKSA

1. Krštenje podronjenjem - kao simbol predanja.

2. Svedočenje.

3. Nedeljno proučavanje Biblije. Nedelja je za ovo najpogodniji dan. Ide se u "Kraljevsku dvoranu" (kako nazivaju svoju salu za sastanke, "Kingdom Hall"). To je obavezno.

4. Gospodnji obed - godišnja svečanost. Jehovini svedoci jednom godišnje svetkuju "Spomen dan" (Svetu pričest), jer smatraju da ga treba održavati na biblijsku godišnjicu Hristove smrti, 14. dana jevrejskog meseca Nisana.

5. Zabranjene stvari: Nedeljno bogosluženje (u nekoj drugoj crkvi), ikone, slavljenje Božića, Uskrsa, bavljenje spiritizmom, međuverski sastanci, primanje sveštenstva (pastira, episkopa i dr.), glasanje na izborima i služenje vojnog roka. Vrhunac svega toga jeste zabrana da ni jedan Jehovin svedok ne sme primiti transfuziju krvi. To je stroga zabrana. Ovo je razlog mnogih javnih osuda Jehovinih svedoka. Oni ovo svoje verovanje zasnivaju na 1. Moj. 9,4; 5. Moj. 12,22; Dela 15,28-29.

Dakle, "Spomen dan" i krštenje jedini su formalni delovi njihovog bogosluženja. Ostalo je škola za analizu Biblije. To su sastanci na kojima se članovi podučavaju kako da svedočeći posećuju kuće. Zatim tu su i javna predavanja i redovna nedeljna proučavanja novo-izašlog časopisa Kula stražara.

IV. NAČIN RASTA - SVEDOČENJE

1) METOD RADA. Postoje dva oblika rada koji idu ruku pod ruku: literatura i posećivanje.

a. Jehovini svedoci masovno šire i štampaju svoju literaturu.

b. Sistematsko posećivanje sredine. Svaki Jehovin svedok je propovednik, sluga i izdavač. Od njih to zahteva predanost, vreme, pa čak i život. Hrist je vrhunski model svedočenja - on je "glavni svedok", tj. uzor. On je išao svuda: kretao se u javnosti, ali je išao i u domove. U neke domove je i više puta odlazio! Imperativ je da se celom svetu propoveda pre kraja ove generacije. Kraj je blizu!

Danas su Jehovini svedoci manje pod pritiskom, manje su uporni, ali više su diplomatski; manje polemični - ali krajnje motivisani. Posećivanje od vrata do vrata se radi tako što se svakom Jehovinom svedoku odredi jedno geografsko područje rada. U nekim mestima pokušavaju da čak dva puta godišnje telefonski pozovu svako domaćinstvo. Prosečni Jehovin svedok posećuje, ili svedoči na 10 mesta sedmično. Vode brižljivo podatke i analize. Ponekad svedoče sami, češće po dvoje. Pripremljeni su da govore, ali ako ne ulaze u kuću, moraju bar da ostave neku literaturu - Kulu stražaru, ili neki drugi traktat. Časopisi treba da se prodaju, ali prvi put ih poklanjaju. U početku će izbegavati kontroverzna učenja i veličaće korišćenje Biblije.

Može se reći da postoji sedam koraka u njihovom programu za posete svedočenja:

1) Dati literaturu u ruku kandidata.

2) Ponovna poseta, ili ponovni telefonski poziv. Kandidata treba ohrabrivati da čita literaturu.

3) Ubediti kandidata da posećuje sedmična proučavanja Biblije u nekom domu, a u vezi literature Kule stražare. Kandidata treba ohrabriti da se pretplati za časopis.

4) Pozvati kandidata da se priključi nekoj domaćoj grupi za proučavanje u tom kraju. Postoji brižljiva podela takvih grupa po područjima. Uvek postoji neki centar. To može da bude stan vođe grupe. Ovaj centar je uobičajeno mesto sastanka i zajedništva Jehovinih svedoka.

5) Pozvati kandidata da prisustvuje proučavanju Kule stražare u "Kraljevskoj dvorani" - kako nazivaju svoju salu za sastanke. To proučavanje sledi nakon javnog govora nedeljom. Ovo je najvažniji događaj. Tu se pod kontrolom "otvoreno diskutuje", a na okupu je čitava zajednica.

6) Kandidat se zatim ohrabruje da dovede svoju porodicu i svoje prijatelje. Kandidat se zatim poučava na službenom sastanku. Na taj način postaje obraćenik.

7) Novi obraćenik se podstiče - od njega se očekuje - da redovno dolazi na sastanke, i da izvrši predanje pomoću vodenog krštenja. Na taj način on zvanično postaje Jehovin svedok.

V. JESU LI ONI ZAISTA BOŽJI SVEDOCI?

Čarls Rasel, osnivač i otac njihovog pokreta, tvrdio je kako je on pouzdani stručnjak za grčki jezik, tako da su po njemu, svi dosadašnji prevodi Biblije nepouzdani. Međutim, dokazano je na sudu u Kanadi, da on uopšte nije znao čitati grčki, iako se na sudu zakleo da zna. Još jedan događaj dovodi u pitanje njegovo "hrišćansko poštenje". Raselovo "Čudesno seme žita" prodavalo se po dva dolara (tada je to realno bila mnogo veća vrednost, nego što je to danas) za kilogram a tvrdio je da ono donosi pet puta bolji rod od običnog žita. Tužio je lokalne novine i tražio odštetu od 100 000 dolara, jer su ga nazvali lažovom i prevarantom. Izgubio je parnicu kad su vladini stručnjaci utvrdili da u tom semenu nema nikakve čudesne moći. Godine 1947. Vrhovni sud u Kanadi proglasio je Jehovine svedoke "nereligijskim telom" (da nisu hrišćanska crkva).

Jehovini svedoci zabranjuju transfuziju krvi. Dozvoliće radije da im član porodice i umre, ako ne dobije krv. Pri tome se pozivaju na navode iz 3. Moj. 3:17, 3. Moj. 7:26-27 i 3. Moj. 17:10-14. Ti navodi, međutim, nemaju nikakve veze s transfuzijom krvi.

Ako se pokret Jehovinih svedoka posmatra u celini, može se zaključiti da je to neki "koncentrat", ili "miks", svih prastarih hrišćanskih jeresi prožetih duhom judaizma. Takođe, treba naglasiti da su oni po svojim shvatanjima znatno bliže judaizmu nego hrišćanstvu.

Ipak, oni ne uče isto što i judaizam. Sa judaizmom se slažu u odbacivanju dogme o Svetom Trojstvu, negiranju Hristovog božanstva, i po sveopšte negativnom stavu prema istorijskom hrišćanstvu. Od judaizma se razlikuju po tome što priznaju Isusa za Mesiju, ili Hrista (po svom tumačenju), i što odbacuju starozavetne praznike zajedno sa subotom i ceo obredni starozavetni zakon. Takođe, suprotno Jevrejima i suprotno starozavetnoj praksi, Jehovino ime spominju svaki čas bez ikakvog straha - strahopoštovanja. I ne samo što to ime spominju, nego oštro osuđuju Crkvu i sveopšte hrišćanstvo što ona ne upotrebljava tu istu jevrejsku reč kao oznaku, ili ime Božje.

IZVRTANJE SVETOG PISMA

Jehovini svedoci koriste Bibliju i citiraju je, ali isključivo koriste njihov prevod Biblije, šire poznat kao "NOVI SVET". Ovaj prevod je netačan, i nikada nije prihvaćen od priznatih teologa i stručnjaka za Sveto pismo - stare spise.

Da bi uspeli da dokažu sve svoja učenja, Jehovini svedoci se služe svojim novim prevodom Svetog pisma, koji je po njima "najtačniji" prevod. U ovom prevodu neke reči i interpunkciju, oni navode onako kako to odgovara njihovom shvatanju. Stihovi su po pravilu uzeti izvan konteksta Svetog Pisma samo da bi potkrepili njihova uverenja.

Neki primeri...

Oni prevode prvi stih Jovanovog evanđelja tako da "Reč", koja predstavlja Isusa koja je bila sa Bogom, po njihovom prevodu nije Bog nego "bog".

U svim tekstovima Evanđelja, kako u grčkom originalu, tako i u svim ranijim prevodima, iznesen je razgovor raspetog Hrista i razbojnika dok su još viseli na krstu. Razbojnik koji se kajao, kaže: "Isuse, seti me se kad dođeš u carstvo svoje! I reče mu: Zaista, kažem ti: Danas ćeš sa mnom biti u Raju." (Lk. 23:42-43). Pošto ove reči Hristove govore direktno protiv njihove tvrdnje da ne postoji duša ni zagrobni život, oni su tu "malo" promenili interpunkciju, tako da u njihovom prevodu - tumačenju Hristov odgovor glasi: "Zaista, kažem ti danas: 'Sa mnom ćeš biti u raju'." (Božje hiljadugodišnje kraljevstvo se približilo, str. 22; V. A. Špajzer, Na pragu novog doba, str. 200.) Sada je smisao ovog stiha na osnovu njihovog tumačenja sledeći: "Danas, kad su me ljudi raspeli i odbacili, ja ti svedočim da ćeš sa mnom biti u raju, u dan sveopšteg vaskrsenja".

Jehovini svedoci umeju i da izbace deo citata iz Svetog pisma ako im to ne odgovara. Evo karakterističnog primera. Apostol Pavle, dokazujući Jevrejima da je Hristos kao Sin Božji i kao pravi Bog, veći od svih anđela, poziva se na Sveto pismo Starog zaveta citirajući Psalme. On navodi reči koje govore o Bogu Ocu i Bogu Sinu: "Tvoj presto, Bože, stoji u sve vekove i žezlo pravosti je žezlo tvoga carstva. Zavoleo si pravednost i omrzao si bezakonje; zato te, o Bože, Bog tvoj pomaza uljem radosti više nego tvoje drugove." (Jev. 1:8-9). Očigledno je, da se ovde Sin Božji dvaput naziva Bogom. Međutim, pošto Jehovini svedoci negiraju Božansku prirodu Isusa Hrista, u njihovom prevodu i tumačenju ovaj stih glasi ovako: "Za Sina Božjeg kaže Biblija: Omilela ti je pravda, i omrzao si na bezakonje. Zato ga je Njegov otac naročito blagoslovno uzvisivši ga za Kralja Božjeg Kraljevstva". (Istina koja vodi do večnog života, štampano u Nemačkoj, bez imena pisca, str. 131.) Naravno, kada se ovako tumači "Sveto pismo", onda u njemu nema ničeg od Hristove Božanske prirode.

U Matej 28:19-20, Hristove reči izričito spominju sva tri lica Svetog Trojstva, i izričito tvrde da će Hristos biti sa svojom Crkvom stalno, do svršetka veka, a ne tek od 1914. godine kako je to "prorekao", njihov osnivač Čarls Rasel. Oni odbijaju da prihvate bilo šta od ove tvrdnje koju je rekao Hristos, onda njihov citat istog mesta glasi ovako: "... učinite sve narode mojim učenicima krsteći ih." (Božje hiljadugodišnje kraljevstvo se približilo, str. 30.)

Veruju da se Isus već vratio na zemlju ali u nedivljivom obliku. To je u suprotnosti sa onim što govori Otkrivenje (Otk. 1:7), gde kaže da će Isusa pri njegovu drugom dolasku "videti svako oko".

VI. UMESTO ZAKLJUČKA -

INDOKTRINIRAN OD STRANE JEHOVINIH SVEDOKA

- Životna priča Džima Aikena iz SAD.

Ja sam odrastao u hrišćanskoj familiji, na Floridi. U mladosti sam bio jako zainteresovan za hrišćanstvo. Bio sam čak i učitelj nedeljne škole za decu, u našoj crkvi. Znao sam mnogo o Isusu Hristu, o Božjem otkrivenju ljudima i Bibliji, ali sve to nije bilo deo mog života. Naime, ja sam bio odlučio da se držim .zlatne sredine., to jest da ne budem suviše dobar, a ni suviše loš. S vremenom sam ostavio prijatelje koji su ozbiljno shvatili hrišćanski život i prepustio se bujici života, kao i većina ljudi na svetu.

Tokom služenja vojnog roka prešao sam iz lošeg u gore. Kroz crkvena vrata nisam zavirio godinama.

Po povratku iz armije više puta sam poželeo da se vratim crkvenom životu. Međutim, nije me napuštao osećaj da sam zastranio suviše daleko i da za mene nema više povratka.

1950. godine oženio sam se devojkom koja je pripadala rimokatoličkoj crkvi. Ja sam poticao iz protestantske porodice. U pokušajima da sjedinimo naša verovanja, uvideli smo da to uvek završava neslogom i napetošću. Moje studiranje katoličke literature dovodilo me je u još veću zabunu. Na kraju sam digao ruke od svih religija.

Iz samilosti i dobrote, moja supruga Ester kupila je jednom knjigu, ponuđenu joj pred našim vratima od strane Jehovinih svedoka. Knjiga je ležala na stolu u dnevnoj sobi potpuno zaboravljena.

Nakon dve nedelje, posetile su nas dve žene i upitale da li smo pročitali knjigu, i da li ima nešto što bi hteli zajedno sa njima da prodiskutujemo. Na kraju su zapitale, da li mogu navratiti zajedno sa svojim muževima na još jedan razgovor.

Pošto smo Ester i ja bili tolerantni prema svim religijama, pristali smo na njihov predlog da nas posete još jednom.

Nedelju dana kasnije, zazvonio je telefon i čovek na drugoj strani žice pitao je da li nas može posetiti tokom te sedmice. Ja sam odgovorio potvrdno i sastanak je bio zakazan. Prema dogovoru i tačno na vreme, pojavila su se dva predstavnika Jehovinih svedoka. Proveli smo prijatno veče, dok su nas oni uveravali da se naša međusobna religiozna gledišta potpuno slažu i podudaraju. Ni jednom nismo raspravljali o doktrinama.

Kasnije sam saznao da su Jehovini svedoci naučeni da izbegavaju neslaganja u početnom stadijumu, da bi tako pridobili poverenje svojih novih i budućih simpatizera. Oni opravdavaju taj svoj prevarantski nastup, pogrešno tumačeći reči Svetog pisma iz Evanđelja po Mateju 10:16 gde stoji zapisano: "Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove; budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi."

Kroz nove posete i diskusije oni postepeno odstranjuju ranija verovanja čoveka i usađuju mu "novu istinu", kako to oni kažu.

Mene su ubedili obećanjima da JEDINO što žele je da održavaju Biblijske studije sa nama, u našoj kući. Pristali smo na to. Tokom naredne dve i po godine, neizostavno jednom sedmično, održavani su "časovi Biblijskih studija" Jehovinih svedoka u našoj kući.

I potpuno neprimetno, poštovanje koje sam osećao još iz detinjstva prema hrišćanskoj crkvi, pretvorilo se u nepoverenje i kritiku. Jehovini svedoci su me učili da hrišćanska crkva propoveda mnogobrojne laži, kao na primer:

- Nauka o Svetom Trojstvu je laž Sotone.

- Nauka o Paklu i večnim mukama je neosnovana laž.

- U čoveku ne postoji božanski duh, niti duša koja živi večno.

- Nebo pripada samo izabranom boju od 144.000.

- Čovek se spasava delima učinjenim za Jehovu. Isus Hristos nije potreban kao posrednik za spasenje.

- Upotreba krsta u hrišćanstvu je preuzeta iz paganstva.

- Isus Hristos se nikada neće vratiti u vidljivom obliku. On je već došao na zemlju 1914. godine, ali kao nevidljiv.

- Celokupno hrišćanstvo je od Antihrista, a sveštenstvo je oruđe Sotone.

Tokom vremena sam postao pristalica, pretplatnik i čitalac literature Jehovinih svedoka. Časopisi KULA STRAŽARA i PROBUDI SE! bili su materijal koji smo studirali na sastancima Jehovinih svedoka nedeljom uveče. Pitanja, i već unapred odštampani odgovori na ista, učinili su da ja, kao i svi Jehovini Svedoci nismo ni razmišljali o pitanjima, ni sami davali na njih odgovore. Mi smo trebali napamet naučiti odgovore koje su naše vođe smislile za nas. Na taj način smo vremenom bili potpuno indoktrinirani - mozak nam je bio potpuno ispran.

Tokom vremena sam počeo da se ponosim što sam bio u stanju da zbunim prosečnog i formalnog posetioca crkve, tako da bi mu se i sam pokušaj da brani svoju veru učinio glupim. Ipak, posle dve godine ovakvih aktivnosti to me više nije zadovoljavalo. U mesto ljubavi, radosti, mira i blagosti u svom srcu, ja sam bio ispunjem podozrivošću, nepoverenjem, zavišću i neurozama. Život i smrt nisu više imali nikakvog značaja za mene. Isus Hristos nije za mene bio ništa više od običnog anđela, stvoren od Boga i sličan nekom fantomu.

Počeo sam da postajem nezainteresovan. Vođe Jehovinih svedoka su mi pod pritiskom savetovale da posvetim još više vremena organizaciji i njenom radu. Međutim, ja nisam želeo da još više debatujem, ni da raspravljam sa drugima o razlikama u verovanju. Došao sam do zaključka da moram potpuno da se predam organizaciji, sa svim što posedujem, ili da se potpuno povučem, na šta su mi rekli da je to u stvari okretanje leđa Bogu i jedinoj ispravnoj Božjoj organizaciji na zemlji.

Imao sam običaj da sa sobom nosim literaturu Jehovinih svedoka u kuću moga brata, da bih i njega uvukao u raspravu. Jedno veče, u njegovoj kući, on me je zamolio da se glasno molim sa njima prilikom njihove večernje pobožnosti. Ja nisam nikada naučio da se molim Bogu. Jehovini Svedoci ne praktikuju molitvu, sem njihovih vođa, koji koriste molitvu kao formalnost. Zato sam bio primoran da odbijem poziv brata da se glasno sa njima molim Bogu. Te večeri bio sam poražen bez ikakvog raspravljanja. Duboko u svojoj unutrašnjosti bio sam primoran da priznam da je nešto nedostajalo mojoj religiji i verovanju.

Jedno veče pokušao sam da čitam Evanđelje po Jovanu, bez da išta razumem od sveg tog. U krajnjem očajanju, molio sam Boga da mi, ako on stvarno postoji, objavi šta je istina. Istovremeno sam obećao da sam spreman da sledim istinu.

Nekoliko dana kasnije odlučio sam da po knjižarama potražim neku knjigu koja bi mogla da mi rasvetli ova pitanja. U jednoj knjižari moju pažnju privukla je knjiga pod naslovom JEHOVA KULE STRAŽARE. Ona je pokazivala na upadljivu razliku između učenja Jehovinih svedoka i Reči Božje, tj. Svetog Pisma.

Istražujući dalje, naišao sam na knjigu od Nj. J. Šnela pod naslovom BIO SAM ROB KULE STRAŽARE 30 GODINA. Čitajući tu knjigu sagledao sam veštu i sistematsku taktiku koja je nekako isprala i zarobila i moj razum, kao što je to bio slučaj i sa autorom te knjige. Knjigu nisam mogao da ispustim iz ruku sve dok je nisam pročitao do kraja. Dok sam čitao, osećao sam kako se lanci okova kidaju i spadaju sa moje duše.

Sada je nastao vakuum u mom životu. Ranije sam se odrekao hrišćanstva za rad ove organizacije. Sada sam se molio Bogu da mi pomogne da nađem put do prave crkve gde se propoveda Hristovo Evanđelje i dostojno slavi Bog...