8.МАРТ

ПРЕУЗЕТО:ПОСМАТРАЧ

понедељак, 08. март 2010.

„Међународни дан жена“ значи букет висибаба и 20% мања плата“

Честитати женама 8. март као „дан жена“ просто јер су жене једнако је као кад би 1. децембра честитали онима који су заражени ХИВ вирусом, просто јер су заражени. Овај кретенски обичај одржава се у „посткомунистичким“ државама као какав култни празник и своди се на саксију цвећа којом се купује мирна савест. Драге даме, 8. март је дан у години када сте „најјефтиније“.

Овај „међународни дан жена револуционара“ установила је Клара Цеткин, немачка јеврејка и истакнута комунисткиња која је умрла и спаљена у Совјетском Савезу. „Дан жена“ установљен је 1910. године на Другој међународној конференција жена социјалиста 8. марта 1910. у Копенхагену. Наводно, дан жена се обележава у знак сећања на демонстрације америчких радница у Чикагу 1909. године и њујоршки марш више од 15.000 жена годину дана раније, које су тражиле краће радно време, боље плате и право гласа.

О избору баш 8. марта за „дан жена“ писао је ђакон Андреј Курајев (види овде) који наводи како је Цеткинова, као Јеврејка, хтела да повеже овај празник са јудаистичким празником „Пурим“ којим Јевреји прослављају Јестиру и крај Вавилонског робства.

На страну ова злоупотреба и инструментализација борбе жена за равноправност. Далеко већу неправду женама учинило је комунистичко друштво које је дан борбе жена за равноправност, за боље плате и право гласа, претворило у једини дан када све жене сасвим забораве на ове своје захтеве јер се распилаве над цветом који добију у предузећу. То што им тај цвет поклања мушкарац, једнако образован и на једнаком радном месту а са бољом платом, изгледа да им уопште не смета.

Жене данас, осим у исламском свету, заиста имају боље услове рада и право гласа, али су далеко од равноправности. По свим релевантним истраживањима у свету, жене су и даље мање плаћене од мушкараца за исти посао. Још увек им је далеко теже него мушкарцима да напредују на радном месту и далеко им је теже да се изборе за заслужена признања. Све то у време када се више не доводи у питање потенцијал жене даа парира мушкарцу у скоро свим аспектима живота.

Феминисткиње су задовољне што су женама избориле право на одрицање од женствености као на какву вредну награду. Борећи се за феминистичка права угледале су се на мушкарце из најнижих друштвених слојева па су данас задовољне што могу да седе пијане у кафани, да шетају обучене као проститутке, да се чешу по задњици на сред улице или да пију пиво из флаше на некој клупи у парку. То нису права жена, то је право имбецила да постоје у друштву.

Жена мора да има једнака права као мушкарац без било каквог притиска, са било чије стране, да се одрекне своје женствености јер то и јесте њена највећа вредност. У том контексту треба посматрати и „дан жена“, ма са каквом позадином он до нас долазио. Када се изборимо за право жена на једнак третман у предузећу онда ћемо славити 8. Март као дан сећања на ту борбу, до тада немамо чега да се сећамо.

Преносити овај дан борбе жена за равноправност у фамилију, врхунац је кретенизма. Жена данас има на располагању сва легална средства да заштити своју личност ако се којим случајем несрећно уда, или живи у породици са поремећеним међуљудским односима. Све је развијенија и грађанска иницијатива за заштиту оваквих жена, отварају се „сигурне куће“ и сл. што је свакако позитивна ствар.
Али, будимо реални, жене у таквим породицама најсвесније су смрада лицемерја који се шири из букета цвећа који им 8. марта поклања муж, отац или брат који их у остале дане само малтретира.

Жене које живе у породицама са нормално уређеним односима су оне које нису свесне ове преваре. Оне су те које треба да добију цвеће и велико „хвала“ од својих мушких укућана на дан мајки, сестара, добрих супруга,... што је до њих када ће да прославе (мада већина земаља у Западном свету већ има ове дане). А 8. марта треба на свом радном месту да добију доказ да се њихов рад вреднује једнако као и рад мушкарца на истом том месту. Оне које прихвате киту висибаба као компензацију за 20% мању плату од свог колеге, боље нису ни заслужиле

Пар питања за емиграцију! Волите ли Србију ? Да ли сте православни? Желите ли добро вашој и нашој деци?

Текст који сам поставио на facebook
Драга браћо и сестре из емиграције позвали сте ме у Вашу групу. Искрено част ми је што је мој деда био четник у Динарској како се то звало дивизији ако не грешим, али браћо и сестре, то је историја. Данашња СПЦ је органски члан свим масонских творевина које су и онда издале и краља и Дражу и све отаџбинске покрете. Та СПЦ је са Германом била у блиској вези са Титом и школовала младе комунисте да обуку мантију (манастир Крка је био гнездо ОЗНЕ) и да улију отров у рањену СПЦ, јер чистке после другог рата које су направили комунисти равне су геноциду. Нема града који није изгубио пар хиљада домаћина, свештеника, интелектуалаца после II светског рата. Али, шта се дешава? Емиграција је на првом месту изгубила време док се снашла, што је и разумљиво, затим се један део обогатио што је опет разумљиво али ми није јасно да данашња емиграција уопште није заинтересована за Србију и смрт која се над њу надвила. Као никада до сада Србији треба помоћ. СПЦ као чланица екуменске заједнице редовно се молитвено састаје са инославнима, и то неретко у друштву потомака наше родољубиве емиграције. Српска Истински Православна Црква, која има апостолско пријемство од Руске Заграничне Православне Цркве у време светога Филарета филаделфијскога, овде покушава да сачува шта се сачувати може. Дакле као људи који живите ван Србије, знате како велелепне храмове имају и грци и руси и румуни и бугари, који су такође ИПЦ. Само срби не маре за светосавски завет или клетву, како Вам више одговара и праве се да им није јасно шта је то СИПЦ. Пристајете уз СПЦ јер је богата и неправедно себе назива православном мада се одрекла и канона и јеванђеља. Као чеда светосавска нити вас молим, нити вам шта тражим. Пишем вам, а савест нек вам да сва објашњења. Желите ли папазанију екуменизма или желите ову српску децу, вашу фамилију и Србију да помогнете?
Ми можемо Богу да се молимо и без Вас. Да ли Ви можете без нас, Христове СИПЦ !?!
Није патриотизам декларативне приредбе, окретање славских колача и такмичење у србовању на домаћим весељима где просипате новац којим би могли исхранити колико људи? СИПЦ се моли по подрумима и баракама. Ако не знате какве храмове други народи имају радо ћу вам послати фотографије. Да не буде да нас је Тито два пута поразио.!!!
Војно помоћу издајничке Европе и духовно помоћу издајничке екуменске СПц и Вас не заинтересоване деце србске. Ваш доброжелатељ, свештеник Стефан.

ДЕСПОТОВАЦ

Општина Деспотовац се налази у источном делу Србије. Град Деспотовац налази се између деспотовачког басена и обронака Бељанице и планине Кучај, у крају који је богат шумом и водама и представља центар Горње Ресаве. Сам Деспотовац први пут се у писаним изворима помиње 1381. године, у повељи даровници кнеза Лазара, поводом оснивања манастира Раванице. Године 1882. краљ Милан Обреновић доноси одлуку да се село Војник убудуће зове Деспотовац у знак сећања на деспота Стефана Лазаревића, који је ту од 1407. до 1418. године подигао Манасију. Истовремено, овим указом од 17. јуна 1882. године, Деспотовац је проглашен и за варошицу.

Планина Бељаница, својим преко 1000 м високим билом, раздваја Хомоље од Ресаве. Највиши врх планине је 1339 м. Крашки састав је узроковао присуство многобројних вртача, јама, увала и пећина. Могуће је да је Бељаница добила име због голих белих стена које изнад густих тамних шума бљеште на сунцу. Извора има доста, али углавном на ничим деловима планине. Бројне су пастирске колибе, али сталних насеља нема.

Водопад на Великом Врелу, у подножју Соколице, врха Бељанице, налази се на 400 м надморске висине и састоји се од три водопада: Горњег, Средњег и Доњег, укупне висине око 6 метара.

Ресавска пећина се налази на 20 км од Деспотовца, у кречњачком брду званом Бабина глава на обали крашког поља Дивљаковац. Спада у најлепше пећине у нашој земљи. Од око 150 пећина десетак је проучено, а само Ресавска пећна доступна је посетиоцима. Прави назив ове пећне је Дивљаковача пећина, јер се налази на ободу истоименог поља, које делује изузетно питомо и пријатно. Пећина је дуга 2.830 м, али је за посету уређно само 800 м. Раније, за пећину су знали само чобани који су се склањали од невремена са стадима оваца. Један од чобана је открива 1962. године свилајначким планинарима, да би већ исте године она била детаљно испитана од стране новосадских спелеолога на челу са др. Јованом Петровићем. Радови на уређењу пећине трајали су десет година.

Манастир Манасија удаљен је око 30 км од аутопута Београд-Ниш, 2 км северозападно од Деспотовца. Подигнут је уз десну обалу реке Ресаве, у живописној клисури коју чине високи обронци планине Бељанице. Манастир је по овој речици И добио име, назив Манасија је настао касније. Манастир Манасија је задужбина деспота Стефана Лазаревића. Током XV века у манастиру је деловала чувена Ресавска школа са преписивачким радионицама. Манастирски комплекс је опасан високим утврђеним бедемима и кулама. Иако је много изгубила од свог провибитног изгледа, ова тврђава представља реткост јер ниједан наш манастир није сачувао општи изглед своје тврђаве.