Српска Истински Православна Црква - Интервју (Питања за текст о СИПЦ) о. Стефана Николића за "Првомајски" троброј дневних новина "Политика"

Свештеник СИПЦ о. Стефан Николић
ИНТЕГРАЛНА ВЕРЗИЈА ПИТАЊА (ИНТЕРВЈУА)
кликни овде

Питања за текст о Вашој цркви:

1. Када и како је основана Српска Истински Православна Црква? Ко су били њени оснивачи?
Почеци Истинског Православља у Србији везани су за повратак јеромонаха Акакија из Грчке у Србију 1996. године уз помоћ Светогорског манастира Есфигмен и епископа Грчке Истински Православне Цркве.

2. Да ли сте имали проблема са СПЦ у време оснивања? Какав је Ваш положај данас - доживљавате ли неке непријатности од припадника СПЦ или верника?
Отац Акакије је по доласку из Грчке спонтано покренуо проповед Истинског Православља и разобличавање отпадништва (на првом месту екуменистичког) СПЦ. У ту сврху покренуо је часопис „Ревнитељ Православног Благочешћа“. Убрзо је основао један манастир и неколико парохија. Као одговор СПЦ-а уследио је вербалан прогон етикетирања о. Акакија као секташа и расколника који је кулминирао Црквеним судом СПЦ где су га званично изопштили из СПЦ. Отац Акакије се на суду није појавио поручујући да он не признаје нити њихов суд нити осуду коју ће тај суд донети. Јединствени озбиљан проблем са којим се наша Црква сусреће је монополизација Православља коју СПЦ у спрези са државним властима, биле оне комунистичке или демократске, успешно одржава што данас није случај ни у једној земљи која се барем формално представља слободном. Наиме ми не можемо да се региструјемо ни као верска организација ни као удружење грађана из простог разлога што у нашем имену не сме ни у каквој варијанти стајати назив: православан. Из тога разлога не можемо легално градити наше храмове што је незамисливо у било којој другој слободној земљи.

3. Колико данас има Ваших манастира, а колико парохија и богослужбених простора? Када су они основани, где се налазе и колико има монаха у њима? Колико, отприлике, имате верника?
Два манастира, и неколико парохија које због горе наведених проблема по градовима делују у катакомбним условима по приватним кућама. Број верника је доста мали и непрелази неколико стотина.

4. Какво је учење Ваше цркве и због чега је постојала потреба да се она одвоји од СПЦ? Шта су сличности, а шта разлике у односу на учење СПЦ? Где су највећа размимоилажења?
Наша Црква је Православна Црква у правом смислу те речи. Ми се држимо Православне вере онакве како су нам је предали сами Апостоли, а која је потврђена на Седам Васељенских Сабора. Почетком ХХ века Православље је нападнуто са свих страна, физички кроз комунистичке прогоне, а духовно преко промене календара и појаве јереси екуменизма и црквеног модернизма. Пред тим искушењима су милом или силом поклекле готово све до тада православне Помесне Цркве. У исто време широм православних земаља појавио се и чврсти отпор ревнитеља правослвне вере и црквених традиционалиста који су се успротивили веома убрзаном прогресу апостасије. Сви они су дејтвовали под истим именом - Истински Православни Хришћани или Истинска Православна Црква. Ми у Србији следимо ту исту борбу за чистоту православне вере. На основу овога се већ могу наслутити разлике између светског или званичног православља и Истинског Православља. Значи, нама црквена савест не дозвољава да саучествујемо у издаји православне вере коју већ деценијама спроводи у дело званична СПЦ.

5. Какав је Ваш однос према СПЦ? Имате ли контаката са њеним свештенослужитељима? Да ли признајете СПЦ и ако је не признајете, који је главни разлог томе?
Са СПЦ смо прекинули свако црквено општење, као што то свети канони налажу када су у питању јеретици или расколници, али то никако не значи да смо са њима прекинули људске или чак пријатељске односе. У лику данашње званичне екуменистичке СПЦ не препознајемо ону предратну Српску Цркву којом су началствовали последњи Српски канонски патријарси: Димитрије, Варнава и Гаврило. Сарадња са комунистичком безбожном влашћу. Постављање од стране комуниста подобних њима патријараха и екуменизам који се у СПЦ откривено проповеда и теоријом и праксом било посредно или непосредно; Њено органско чланство у Светском Савету Цркава; Општење са новокалендарским расколницима на челу са Цариградском Патријаршијом која и јесте локомотива јереси екуменизма и уније са Римокатолицима. То су укратко главни разлози нашег црквеног размимоилажења.

6. Шта симболише црна застава са натписом „Православље или смрт“?
Некада давно у време Турске владавине православни устаници су користили црне заставе са мртвачком главом са натписом „Слобода или смрт“, што је симболизовало чврсту одлучност устаника спремних да за слободу своје отаџбине дају сопствени живот. То исто симболизује и црна застава на којој је крст уместо мртвачке главе и натпис „Православље или смрт“. Њу су седамдесетих година ХХ века први истакли монаси светогорског манастира Есфигмен сукобљени са полицијском опсадом манастира послатом од стране новокалендарске и екуменистичке Цариградске Патријаршије да на јуриш освоје манастир и подчине га званичној цркви.

7. У медијима Вас називају и зилотима, односно „ревнитељима“, али и „старокалендарцима“. Да ли су ти називи исправни и какво је њихово значење?
Свуда у свету користи се већ деценијама опште прихваћен назив „Истински Православни Хришћани“ или „Истински Православна Црква“ који и јесте најисправнији, а назив „зилоти“ што у преводу са Грчког језика значи „ревнитељи“ обично се користи искључиво за светогорске монахе који су супротстављајући се апостасији прекинули црквено општење са званичним православљем. Назив „старокалендарци“ се природно користи у Грчкој, Румунији или Бугарској где је званична црква поред екуменизма прешла и на нови календар, те се на тај начин прави разлика између екумениста - новокалендараца и Истински Православних Хришћана.

8. Како објашњавате чињеницу да Вас званична Црква, али и неки лаици, неретко називају ратоборним?
Такав назив је неоснован јер нема ни једног случаја где су Истински Православни Хришћани у својој борби за Православну веру употребили силу. Док је од стране званичних цркава употреба силе веома често била на снази и данас је и те како актуелна.

9. Какав је Ваш однос према другим црквама и верским заједницама? На који начин Ваша Црква гледа на њих и суживот са њима ( будући да је наша земља и Балкан специфична и по томе што на малом простору живи велики број припадника различитих цркава)?
Наш грађански, световни или људски однос према човеку било које вере је толерантан и пријатељски али као што то налаже наша Православна вера и свети канони Православне Цркве ми не можемо да имамо било какво црквено – молитвено општење са онима који су неправославни. Исто тако смо обавезни да волимо чак и своје непријатеље и то је заиста наш идеал али када је у питању неко ко покушава да наруши или промени Православну веру, сваки православац је дужан да му се супротстави полажући чак и свој живот за одбрану свете Православне Цркве и вере.

10. Какво је устројство Ваше цркве? Ко је на њеном челу? Ко је надлежни архијереј за СИПЦ?
Српска Истински Православна Црква налази се тренутно под привременим Архијерејским окриљем Грчке Истински Православне Цркве (којом председава Његово Блаженство Архиепископ Хризостом Атински и целе Јеладе) све до момента добијања нашег Српског Истински Православног епископа.

11. У којим земљама постоји Истинска Православна Црква? Где је она најутицајнија и најјача?
ИПЦ постоји готово у свим традиционално православним земљама као и у дијаспори. Некада је то била Руска Загранична Црква са седиштем у Америци, а данас је најутицајнија Грчка ИПЦ.

12. Какви су Ваши односи са Истински православним црквама у свету?
Веома добри. Баш наша СИПЦ је веома активна када је у питању међусобна сарадња, зближавање и заједничко деловање помесних Истински Православних Цркава.


Унапред хвала. Београд, 28.4.2010.


Јелена Беоковић
новинар листа „Политика”
редакција: + 381 11 330 1674

Дом за старија лица!

Пренисимо чланак Press online:

DESPOTOVAC 16. 04. 2010

PRESS

Dom za stare se otvara u oktobru

Dom za stara lica u Despotovcu primiće stanare u oktobru, najavio je juče predsednik opštine Despotovac Mališa Alempijević (DS). Ministarstvo za rad i socijalna pitanja dalo je ovlašćenje lokalnom Centru za socijalni rad i prepustilo mu brigu o toj ustanovi

s1

Budući dom za stare"

Uskoro adaptacija... Budući dom za stare

Izgradnja Doma postala je vruća politička tema u Despotovcu nakon što je Press pisao da je zgrada preskupo plaćena, da useljenje korisnika kasni, iako je otvaranje Doma za stare označeno kao urgentno, a da je čitav posao obavljen u krugu visokih funkcionera DS-a.

Kako je rečeno na konferenciji za novinare, u maju počinje adaptacija objekta. U prvoj fazi biće zbrinuto od 40 do 45 korisnika koji su podneli zahtev za smeštaj, a biće zaposleno desetak radnika. U narednoj fazi biće omogućen smeštaj još 40 ili 45 korisnika i uposleno još dvadesetak radnika.

Novinarima je predočeno je da je zgradu Hirurške klinike „Trifunović", površine 2.035 kvadrata, za formiranje Doma za stara lica kupilo Ministarstvo za socijalnu politiku i rad u avgustu 2008. godine po ceni od 1.310 evra po kvadratu ili oko 200 miliona dinara, odnosno tadašnjih 2,6 miliona evra. Dr Bratislav Trifunović, vlasnik privatne klinike, koju je prodao za budući dom za stare kaže da je u Direkciju za imovinu Srbije pozvan 6. avgusta 2008. da potpiše ugovor o prodaji objekta.

s2

Čvrsta obećanja... Čelnici Despotovca

- Još uvek mi sav novac nije isplaćen, ali ne pada mi napamet da tužim državu - rekao je Trifunović koji je predsednik despotovačkih demokrata i član GO te stranke. On je u vreme prodaje klinike bio predsednik SO Despotovac. Zaposlen je na Vojnomedicinskoj akademiji. Dr Trifunović je dodao da je Domu za stara lica donirao 90 odsto nameštaja klinike.

- Negde u isto vreme kad i klinika „Trifunović" hotel na stadionu FK „Sloga" u Despotovcu je procenjen na 1.239 evra po kvadratu. Ni u jednom delu postupka nije učestvovala DS i smatram da je procena niža od realne vrednosti klinike - rekao je dr Trifunović.

I

8.МАРТ

ПРЕУЗЕТО:ПОСМАТРАЧ

понедељак, 08. март 2010.

„Међународни дан жена“ значи букет висибаба и 20% мања плата“

Честитати женама 8. март као „дан жена“ просто јер су жене једнако је као кад би 1. децембра честитали онима који су заражени ХИВ вирусом, просто јер су заражени. Овај кретенски обичај одржава се у „посткомунистичким“ државама као какав култни празник и своди се на саксију цвећа којом се купује мирна савест. Драге даме, 8. март је дан у години када сте „најјефтиније“.

Овај „међународни дан жена револуционара“ установила је Клара Цеткин, немачка јеврејка и истакнута комунисткиња која је умрла и спаљена у Совјетском Савезу. „Дан жена“ установљен је 1910. године на Другој међународној конференција жена социјалиста 8. марта 1910. у Копенхагену. Наводно, дан жена се обележава у знак сећања на демонстрације америчких радница у Чикагу 1909. године и њујоршки марш више од 15.000 жена годину дана раније, које су тражиле краће радно време, боље плате и право гласа.

О избору баш 8. марта за „дан жена“ писао је ђакон Андреј Курајев (види овде) који наводи како је Цеткинова, као Јеврејка, хтела да повеже овај празник са јудаистичким празником „Пурим“ којим Јевреји прослављају Јестиру и крај Вавилонског робства.

На страну ова злоупотреба и инструментализација борбе жена за равноправност. Далеко већу неправду женама учинило је комунистичко друштво које је дан борбе жена за равноправност, за боље плате и право гласа, претворило у једини дан када све жене сасвим забораве на ове своје захтеве јер се распилаве над цветом који добију у предузећу. То што им тај цвет поклања мушкарац, једнако образован и на једнаком радном месту а са бољом платом, изгледа да им уопште не смета.

Жене данас, осим у исламском свету, заиста имају боље услове рада и право гласа, али су далеко од равноправности. По свим релевантним истраживањима у свету, жене су и даље мање плаћене од мушкараца за исти посао. Још увек им је далеко теже него мушкарцима да напредују на радном месту и далеко им је теже да се изборе за заслужена признања. Све то у време када се више не доводи у питање потенцијал жене даа парира мушкарцу у скоро свим аспектима живота.

Феминисткиње су задовољне што су женама избориле право на одрицање од женствености као на какву вредну награду. Борећи се за феминистичка права угледале су се на мушкарце из најнижих друштвених слојева па су данас задовољне што могу да седе пијане у кафани, да шетају обучене као проститутке, да се чешу по задњици на сред улице или да пију пиво из флаше на некој клупи у парку. То нису права жена, то је право имбецила да постоје у друштву.

Жена мора да има једнака права као мушкарац без било каквог притиска, са било чије стране, да се одрекне своје женствености јер то и јесте њена највећа вредност. У том контексту треба посматрати и „дан жена“, ма са каквом позадином он до нас долазио. Када се изборимо за право жена на једнак третман у предузећу онда ћемо славити 8. Март као дан сећања на ту борбу, до тада немамо чега да се сећамо.

Преносити овај дан борбе жена за равноправност у фамилију, врхунац је кретенизма. Жена данас има на располагању сва легална средства да заштити своју личност ако се којим случајем несрећно уда, или живи у породици са поремећеним међуљудским односима. Све је развијенија и грађанска иницијатива за заштиту оваквих жена, отварају се „сигурне куће“ и сл. што је свакако позитивна ствар.
Али, будимо реални, жене у таквим породицама најсвесније су смрада лицемерја који се шири из букета цвећа који им 8. марта поклања муж, отац или брат који их у остале дане само малтретира.

Жене које живе у породицама са нормално уређеним односима су оне које нису свесне ове преваре. Оне су те које треба да добију цвеће и велико „хвала“ од својих мушких укућана на дан мајки, сестара, добрих супруга,... што је до њих када ће да прославе (мада већина земаља у Западном свету већ има ове дане). А 8. марта треба на свом радном месту да добију доказ да се њихов рад вреднује једнако као и рад мушкарца на истом том месту. Оне које прихвате киту висибаба као компензацију за 20% мању плату од свог колеге, боље нису ни заслужиле